“Uzeću oba para” – rekla je.
Prodavačica je bila zadovoljna, a i ona. Realno nisu joj trebale, ni jedne od tih cipela, ali tako se ona lečila. Tako je sebi popunjavala vreme.
Muž joj je na službenom putu, odavno ne obraća pažnju na nju, a deca su preko u internatu.
Dunja ima prepune ormare firmirane garderobe, pregršt torbi i naočara. A cipele su njena opsesija. Mlada se udala, on je tada bio sportista u usponu. Zajedno su prošli sve nedaće i uspehe. Bila je uvek tu za njega. Rodila mu troje dece, pratila ga svuda po svetu. Svoj život je ostavila sa strane. Bila je prvo njegova supruga, pa mama a onda sve ostalo.
Sa godinama ljubav je počela da se gasi. Ona je to osećala.
Znala je i pre nego što novine objave za njegove afere.
Žena uvek zna, samo se pravi.
I Dunja se pravila da ne primećuje. Da ne čuje kasno tipkanje poruka, promenu u glasu kada on priča telefonom, a ona iznenada uđe u sobu. Ćutala je i čekala da ga prođe, ipak je ona njegova žena. Imaju i decu, a razvod bi mu uništio imidž. Stalno je nalazila izgovore. Branila ga je i kod svojih prijateljica kada bi pokušale nešto loše da joj kažu o njenom mužu. Vremenom se udaljila od svih. Od rodbine, od drugarica, deca su odrasla i otišla svojim putem. On je završio karijeru i postao ozbiljan poslovni čovek. Novac se neće sam napraviti. Njihov život košta, sva ta putovanja, kola, škole, pa i njene krpice. Prepuni ormari stvari. Po koji put obučene, neke čak i nikada. Postala je opsednuta. Uveče kada je sama u svojoj prevelikoj kući, slaže brižljivo odeću na vešalice. Po sto puta ih prepakuje kao najveće svoje blago. Vodi računa da se nešto ne izgužva.
Te stvari su sve što ona na kraju samo i ima.
