Sve je počelo još u vremenu dokle me sećanje seže. Nisam naučila ni pertle pošteno da vežem, a umela sam da promatram. Svaka situacija iz mog okruženja, porodice, kasnije škole, bila je scena, priča za sebe, koju bih ja kasnije razvijala u svojoj glavi. Taj talenat sam obilato koristila tokom školovanja, na časovima srpskog, a i moje školske drugare je beskrajno zabavljalo kako bih, naizgled banalnim situacijama davala dubinu, smisao, dalji razvoj. Onda mi se desio život. Muž, deca, firma koju vodimo. Talenat za stvaranje i razvijanje priča koristila sam u tek po kom statusu na mrežama i usmenim novelama kojima sam zabavljala prijatelje. "Zašto ne počneš", pitalo me mnogo njih. "Ma gde ću sad, ko još počinje tek tako, samo neko mene čeka..." I dok mi je dobro išlo s izgovorima, priče u meni su bujale i samo čekale da izađu napolje. To nisu samo moji doživljaji niti nešto inspirisano prošlošću. Dovoljno je da u običnom razgovoru čujem neki detalj koji onda počne da se razvija, raste i hop, eto ga! Počelo je na Instagram nalogu kom sam dala naziv "Priče nošene košavom". Sve se to negde desilo meni, vama, nekome koga znamo ili ne znamo... a vetar nosi. Biće mi drago da uživate u čitanju ovih priča, barem onoliko koliko sam ja dok sam ih pisala. S.B.