Mrvo, stigle smo kući. Lagano i sa puno ljubavi je šapnula svojoj mesec dana staroj bebi. Devojčica obučena u plavu benkicu samo je treptala. Mukotrpnih mesec i po dana je iza njih.
Rodila ju je toplog junskog dana.
Sve je bilo uredu, beba zdrava i dobra. Devojčica 3250g. O Bože, ista je kao starija sestra, pomislila je kada je prvi put ugledala svoju ćerku. “Sve je ok, pokušajte da se odmorite sada”, savetovao je doktor. Sklopila je oči, čini joj se na par minuta.
“Majko, majko”, čula je u dubini i osetila cimanje “budite se, imamo mali problem.”
Skočila je, ali bol od porođaja ju je u momentu osvestio gde je.
“Kakav problem?” uspaničeno je pitala.
“Biće sve dobro, ali vašu bebu smo morali da transportujemo na Institut za majku i dete.”
“Molim? Šta?” počela je da viče.
“Biće sve u redu” umirivala je žena u belom “pluća joj ne rade kako treba”.
Soba oko nje je počela da se okreće, želela je da vrišti. “Beba, gde je moja beba?” bilo je sve što je ponavljala.
Šok, neverica i bol. Slabo se sećala tih dana, davali su joj veliku količinu antidepresiva. Sve joj je bilo u izmaglici. Vukla se kao prebijena kroz bolnički apartman. Bol od porođaja više nije osećala, htela je samo svoju bebu pored sebe. Nije želela nikoga da vidi ni čuje. Sedela je kao utvara na krevetu i čekala supruga da joj dođe u posetu i prenese informacije o njenoj devojčici. Dete je i dalje bilo nestabilno, ali izvućiće se, tešio je muž.
“Bože zašto? Zašto baš meni?” dugo je noću šaputala “Ne dozvoli da moja beba umre. Moraš mi pomoći još ovaj put, a ja ću se promeniti. Biću bolja. Gospode ne ostavljaj me sada!” dugo je noću molila i plakala.
Plakala je jer je njeno čedo tamo negde samo i diše uz pomoć svih tih aparata. A ona bespomoćna leži u porodilištu. Pustili su je posle par dana kući. Izaći bez bebe je nešto najgore u životu jedne žene. U bolnici nemaju sluha za vas, otpuštaju vas sa svim mamama i bebama zajedno. Ljudi se raduju, slikaju, dočekuju svoje najmilije, cveće, baloni, radost. A ona stoji kao duh, neprimetna, prazna, tužna. Ćuti i hoda kao zombi. Ulazak u kuću joj je još teže pao.
Krevetac i sve stoji u sobi, a ona mora da bude hrabra zbog starije ćerke. Nema snage, u njoj sve puca, želi da bude sama i kuka. Potrebno joj je da vrišti i plače. Posle nekog vremena suze su joj nestale, presušile. Samo ćuti. Svaki dan može ujutru i uveče da pozove bolnicu i informiše se, da proveri da li je beba preživela noć i da li je dočekala veče. Ti pozivi bole, razdiru tih par sekundi, dok sestra sa druge strane ne kaže “za sada je stabilno”. Mirna bude prvih pola sata a posle neki đavo uđe u nju i gotovo. Svaki minut se pita šta je sada?
Više ne plače, više se ne ljuti, samo se moli. Iskreno, dugo. Jasno joj je da ako ona popusti i ne bude sigurna, njeno dete ce otići. Zato moli se i ćuti, nekako kao da postiže dogovor sa Bogom. Ja ću moliti koliko treba, a ti nećeš je uzeti dokle god ja molim. A moliću danima i noćima.
Tako je i bilo.
Posle nekog vremena zvali su je iz instituta i rekli da imaju slobodan krevet i može leći i biti pored bebe. Informacija za nju zlata vredna. Isto popodne je bila kraj svog deteta. Jasno joj je da su joj tek sada dali smeštaj, jer nisu hteli da se vezuje za bebu, dok ne budu sigurni da će preživeti. Devojčica u inkubatoru, mala, slaba, mršava, sa raznim cevčicama u glavi.
Opet nije mogla da plače, mazila ju je dugo kroz otvore inkubatora. Mazila i pričala. Malo po malo, počela je i da je iznosi iz te skalamerije. Da je ljubi i hrani. Po ceo dan bila je uz bebu.
Doktori su je opominjali da ne može tako, da mora i ona da spava, jede. Treba joj snage. Nije slušala, hranila je svoju ćerku na svakih sat vremena. Sestre su se ljutile, to nije po pravilu. Bebe se hrane na tri sata. Mračila se i na sestre i doktore, koga briga za pravila. Siktala je kao ranjena zver, onako kako majka to samo ume. Brzo su svi shvatili da je najbolje da je ostave na miru, jer nije lake naravi. Verovatno su mislili jadna zena, šta je sve snađe, pustite je.
Dani su prolazili, a ona kao najhrabriji ratnik je štitila svoje novorođenče, nosila je, kupala, hranila, pevala joj i uspavljivala. Protiv svih pravila stavljala je na svoj krevet, i režala na svaki komentar o tome.
Posle više od mesec dana bile su spremne da napuste bolnicu, završene su sve terapije i beba je bila odlično. Jedva je čekala da dođe svojoj kući. Ranjena i ostarila za nekoliko godina u ovih mesec ipo. Stezala je u naručju svoj smotuljak od krvi i mesa, koji joj se smeškao i žmirkao na sada već letnjem suncu.
Uspela sam, hvala ti Bože na snazi. “Mrvo, stigle smo kući!” šapnula je bebi.
