Okupana jutarnjim morskim suncem, još pospana stajala je na terasi. Postajalo je sve toplije. U ruci je držala šolju kafe, ne bi li joj pomogla da se razbudi. Bacila je još jedan zaljubljeni pogled ka njemu. Ulazio je na brodić, spremao se da roni.
“Tako je lep”, pomislila je, “i savršeno građen.”
Ispila je gutljaj kafe i pitala se čime zaslužuje tu sreću? Mahnuo joj je i osmehnuo se. Celim telom joj je prošla struja.
Setila se sinoćnjeg vođenja ljubavi.
Dugo i nežno.
Bila je srećna.
Uzvratila mu je samo osmehom. Jedva čeka da se vrati pa da opet dugo lenjstvuju u tom malom apartmanu. Da joj priča šta je sve video i ulovio. Da se smeju, golicaju i naravno vode ljubav opet. Volela je da mu se prepusti, umeo je da je tako voli, kao niko pre.
Oni pre kao da nisu ni postojali. Nestali su svi. Sve što joj treba u životu je njegov pogled, po koji osmeh.
Postajalo je toplo i ako je jutro, leto je ove godine baš rešilo da pokaže svu svoju snagu. Nije joj smetalo, upijala je miris borovine.
Bosa i čupava u njegovoj prevelikoj majici stajala je sada već na toplim pločicama terase. Tako malo čoveku treba. Srce joj je kucalo jako, zaljubljena je. Osmeh nije spadao sa lica, a oči su joj bile mirne. Zalepljene negde na pučini, gde se video njegov čamac. “Bože hvala ti na ovom divnom stvorenju, što me voli” – tiho je izgovorila, kao neku mantru. Ide da spremi palačinke, on ih obožava, onako sa puno krema.
Kako je sve lepo i lako kada je ljubav tu.
