Kažu: “Ti najbolje pišeš kada je mrak ili tmurno”. Pa jeste, istina je, tada dobijem inspiraciju. Spuste se oblaci, a jesenji vetar huče, još ako koja kap kiše sklizne niz prozor… Meni tada samo toplo ćebe, papir i olovka i pišem.
Zašto pišem kada je tmurno ili mrak? Ne znam, valjda se duša tada otvara, seta je uhvati, zagledam se u daljinu i počne… Pišem, a od oblaka vidim predmete i bića, potom krenu slike, nižu se same… a ja pišem.
Leti opet najčešće pišem predveče, u suton. Nikada nisam volela to doba, nije ni dan ni veče. Kao mala tada bih obično plakala, najčešće kod babe na selu, za mamom i tatom. U suton se u meni skupljao teret neki na grudima i pritiskao me. Zato sam i plakala, nisam znala šta mi je, ali nešto mi je smetalo.
Sada više ne plačem, već pišem, piskaram… Danas kada dođe taj teret i počne da pritiska, a ja olovku u ruke… I ako su tada nastajale lepe priče, opet jedva čekam da prođe to doba dana, da padne mrak. A noć kada se prikrade, bilo letnja ili zimska ona duga, ide opet inspiracija i nove priče. Tačno se oseti koja je pisana u suton, a koja po mrkloj noći. Razlikuju se.
Ove sutonske su prepune pitanja i neke slatke muke, dvojbe. Dođu teže i filozofske, a ove noćne su lake i tečne. Često sa srećnim krajem ili bar ostavljene da sami zamislite ishod na završetku. Kako vam volja… može i ovako i onako. Kažu “pišeš dobro kada je tamno”… ko zna što… možda se tada ne stidim, a možda sunce i jutro oteraju setu… A suton kao kakav, opasan kraljević i nestašna princeza noć rasplamsaju moju maštu, pa pišem i škrabam njima u čast. Povinujem se njihovim željama i puštam da me vode i gospodare olovkom i papirom…
