“Ja svaku svoju grešku platim i ostavim bakšiš!” stoji na Fb. E pa, prijatelju moj, nisi jedini. Svaku svoju sam platila i pretplatila, a bakšiš ide pride, to se zna. Stanem, pa se zamislim nad svojim greškama.
Neka sam ih bakšišom častila, bile su to fine greške. Doduše, možda malo i poskupe, ali kako bih bez njih. Danas, da ih nije bilo, ja ne bih bila to što jesam. Upitam se, istina je, da ih nije bilo, kakva bih to ja postala? Verujem da to ne bi bilo to. Ma ne bih ja te moje greške menjala, dobro, možda bi ih samo malo korigovala. Da ih ne platim baš toliko skupo, a što se bakšiša tiče, zna se, ostavila bih ga opet.
Mada, šta će mi jeftine greške, ništa jeftino nisam volela nikada… bolje ovako skuplje i bakšiš fin… pa to sam ja. Ma, kada je beg bio cicija. Bolje da ja platim, sada bar mirno spavam. Nisam dužna, znam zasigurno. Kao što reče taj status na Fb i bakšiš ostavio.
Možda sam ih zato više puta u životu i ponovila, a šta ćeš, volim skupo. A život mi onda dođe ko konobar u luksuznoj kafani pa kaže – oho, evo ove što dobru napojnicu ostavlja, daj opet da je uslužimo. Možda je tu problem. Možda mi se zato greške ponavljaju? Ko zna, nikada do sada nisam tako razmišljala. A ja se uvek nadala ako odmah sve platim i počastim, prestaće, okončćce se. Kad ono, vidiš, ne ide to tako…
