fbpx

Kontakt

#96 San

Bila jednom jedna devojka koja se u ovom našem svetu nikako nije osećala dobro. Uvek joj je nešto falilo iako je rasla normalno i živela srećno, nedostajao joj je neki njen deo.

Udala se i rodila dve kćeri, trudila se da ne misli o tome što se oseća nepotpuno. Godine su prolazile, a ona sve češće nije razumela što ceo život želi dugačku talasastu smeđu kosu, a imala je pravu i ravnu. Tako se divila kovrdžama drugih žena i priželjkivala ih. Nekoliko puta joj se desilo i da posegne za kosom drugih devojaka. Da ih pipne dok su je one gledale u čudu.

Često je i pokušavala da svoju prirodno svetlu kosu oboji u tamno. Nije išlo, izgledala je čudno i smešno. Brzo bi se vraćala u ono svoje, plavo.

Imala je dve ćerke, a ceo život je htela sina, stalno je o njemu pričala. Maštala je i kako izgleda i kako se zove. Možda je bila jedina žena koja je htela treće dete, a čiji suprug nije želeo više. Stalno je u parku gledala za malim dečacima koji trče za loptom. Osećala se tako čudno tada, kao da joj fali deo nje.

Živela je u velegradu, a duša joj je htela na more. Malu plažu i kućicu u kamenu. Uvek je jedva čekala leto, samo da stopala pokvasi u moru. Kući joj se nikada nije išlo, i tugovala bi danima kada se odmor završi. Niko nije razumeo tu njenu opsesiju prema pesku, plaži i moru. Samo da joj je da oseti miris mora, pesak pod njom i sunce na licu.

Više nije ni pričala ni o dugoj tamnoj kosi, ni o moru, pa ni o dečaku, krila je to za sebe. Ljudi i onako više je nisu ni slušali, stalno jedno te isto ponavlja. Uverili su je da je čudna, pa je čak i sama sebi postala takva.

Šta je to sto me opseda, pitala se noćima.

Jednog božićnog jutra, negde pred zoru, probudilo je drmusanje. Neko joj je treskao ruku i telo. Otvorila je oči, a iznad njenog kreveta stajala je ženska figura. Imala je mio osmeh i čudnu frizuru. Hmm, zanimljiva kosa, prođe joj kroz glavu, ali brzo pokuša da se povrati i upita neznanku ko je.

“Tvoja vila”, odgovori žena sa zanimljivom frizurom. Pospana još, pogledala je kroz prozor, mrak je, a suprug je čvrsto spavao na svojoj strani kreveta. Nije osećala strah, ali je zurila u prikazu kraj nje.

“Vreme je da saznaš neke stvari, pođimo, biće ti jasnije sve. Veruj mi!” reče vila i uhvati je za ruku. Poletele su, prvo izvan spavaće sobe, zgrade, a potom i grada. Letele su i napustile Zemlju, gledale su planetu sa visine.

Bila je uplašena, ali verovala je vili i samo prošaptala “Gde me vodiš?”

“Idemo da upoznaš tvoj svet, tvoju planetu i dom!” Letele su sve do jedne usamljene male zvezde, a kada su joj se približile, vila joj pusti ruku i gurnu je nizbrdo. Brzinom svetlosti pala je na mekan pesak, osetila je toplotu i nežnost vode po stopalima. Talasi su je dodirivali dugu belu haljinu, a miris… Tako je poznat, oduvek ga je imala u svom nosu. Osećala ga je često. More, ceo život želi da živi na moru. Pogledala je niz sebe, tamno smeđa talasasta kosa joj se spuštala niz telo. Sve lokne savršeno oblikovane.

Podigla se, plaža je bila prelepa. Mala uvala okružena visokim stenama, sunce jako, a nebo savršeno. To je ta njena plaža iz snova, tačno ova. Bože, toliko puta je sanjala. Mali dečak je trčao ka njoj, nije ništa izgovarao, ali ona ga je čula: “mama, mama”. Kleknula je i raširila ruke, tako prirodno.

Dečačić je trčao, ali se zaustavio na par metara od nje. “Mama, to si ti?” pitao je, ali nije otvarao usta. Pričali su u mislima. ”Jesam, ja sam” ote joj se.

”Zašto si otišla, gde si bila mama?”

Ćutala je, “tu sam…” pokušala je da odgovori, “dođi, željna sam te.”

“Neću, nisi više samo moja, imaš i njih dve!” Misao koju joj je dečak poslao presekla je preko stomaka. Tek tada se setila svoje dve kćeri, okrenula se refleksno ka nazad. Kao da ih je tražila. Osetila se poraženo što prema njima nikada nije osetila toliku količinu ljubavi, kao što je odmah bila spremna da da ovom malom dečaku. Postidela se od sebe. Htela je da mnogo toga kaže još detetu ispred nje, ali kada se okrenula nije ga bilo. Trčao je ka suprotnoj strani od nje, ka nekim kamenim stepenicama. Stajala je nepomično, a njena čupava vila se stvorila kraj nje. ”Vidiš, sada ti je jasno, zašto voliš more, lokne, i želiš sina. To si ti, i ovo je tvoj dom. Znaš, napravila si veliki problem, pa si po kazni poslata dole na Zemlju!”

Ćutala je u šoku. Vila je nastavila, “Tu si da ispraviš greške i odradiš svoju kaznu. Da živiš ovaj tvoj život dole najbolje što znaš, umeš. Budeš dobra majka, supruga i prvenstveno dobar čovek. Pokušaj da razumeš ljude koje niko ne razume, kao ni tebe što nisu. I svaki osmeh iskreni koji izmamiš, to ti je plus ovde, vrednuje se. Sada si sve videla i sve ti je jasno, a kada dođe vreme, vratićeš se ovde. Svojoj kući.”

Osetila se malaksalo, šta je to mogla da uradi da dobije takvu kaznu. Nije joj ni bilo jasno kako da je osetila veću ljubav prema dečaku, nego prema svojim devojčicama.

“To je normalno, on je ostavljen, njega si napustila. Svesno si pravila greške”, reče joj vila. Stajala je sa stopalima u vodi i bacila pogled ka kamenim stepenicama, videla je kako dečaka uzima krupna muška silueta. Postalo joj je jasno da je to njen suprug i otac dečaka. Suprug sa te tamo zvezde, oborila je glavu nije imala hrabrosti da ga pogleda. Ne zna ni što, samo je osetila stid.

Isti osećaj kao na zemlji kad oseti potebu za nekim stvarima, ludačku želju za nečim, e tako je sada osetila taj neobjašnjivi stid. Držala je spuštenu glavu. Vila je opet uhvati za ruku i reče da je vreme za vraćanje.

Povratak je bio brži, letele su i samo je osetila kada je pala nazad u svoj krevet. Otvorila je oči i Božićno jutro je već svanulo, suprug je i dalje spavao čvrsto. Ustala je i pogledala svoje ćerke, mirno su i one spavale. Poljubila ih je i pomilovala. Stajala je dugo ispred ogledala, znala je jasno da ono sve nije bio san.

Bilo joj je teško da objasni, ali konačno se osećala kompletno, imala je delove koji su joj falili oduvek. Znala je i da će truditi u ovom životu, jer ako ništa drugo, dužna je. Duguje to tamo njima, negde daleko. Biće što bolji covek jer tako će možda dobiti šansu za popravkom. Da jednom već ispravi te greške. “Ja imam sina”, izgovorila je sebi u ogledalu. “Imam ga!”

Previous article#95 Nisam ljuta
Next article#97 Greške

Još tekstova

spot_img

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Pratimo se na Instagramu