Ovo je poruka tebi… sto puta napisana i isto toliko puta obrisana. Nisam ljuta! Valjda na tebe ne umem da se naljutim… To se, kažu, zove bezgranična ljubav. Sada bi mi sve ove moje rekle koja si ti glupača, šta je sa tobom… ali to je istina.
Znam i da mrziš dugačke poruke i već ti zamišljam lice kada bi je video. Smejem se… uvek mi izmamiš osmeh. Znaš, kao što rekoh, nisam ljuta, ali imam ponos, nisam ni krpa, otirač. Neću više biti tu, ne mogu. Ti si izabrao, svesno ili nesvesno. Ja sam ti lično rekla, evo ti budi scenarista i ovo je tvoj scenario. Sada bi ti rekao slučajno… ništa nije slučajno. A i svi znamo kako se neke stvari rade.
Nemam ja prava da se mešam, neke Više sile su tu možda odlučile i umešale se. Svu sreću ti želim, i tebi njoj i toj maloj mrvici što raste u njenom stomaku. Zaista nisam ljuta, i to sam shvatila odmah posle našeg razgovora. Tako je trebalo, to je najbolji scenario i za mene. Trenutno možda ne shvatam to, ali jeste. Čudno ti je zašto i kako se ne ljutim i kako to da nisam besna.
Ne znam, ali tako je, možda mi je u svemu pomogla ova moja nova zanimacija, regresoterapija. Sad nekako gledam iz drugog ugla i jasno mi je da nema mesta za loša osećanja. Bilo je lepo i trebalo je nekako da se završi. Ovako ili drugačije, sada više nije ni važno. Ove emocije što imam, teško da će se skoro ugasiti, ali nadam se, vremenom će izbledeti. Biću uvek tu i čekaću, da li neki novi život ili neko novo naše vreme. Nešto i negde, gde ćemo ti i ja biti bitni i u prvom planu, bez drugih.
Kada za to dođe vreme i kada budeš siguran da sam baš ja to nešto što ti treba, ti me potraži, možda te i dalje čekam.
Do nekog boljeg i našeg vremena, ili pak do nekog drugog života… nije ovo jedini, a ni prvi nam, ni poslednji…❤️
