“Idi i napiši najlepšu priču večeras.”
“Ne mogu, previše je tuge u meni”, rekoh.
“Baš zato!”
“Ma kakvi, kako da pišem kada sam ovakva?”
“Hajde, polazi“, tutnula mi je u ruke cveće koje mi je kupila kao znak podrške.
“Idi i razvali, hoću ujutru da je čitam!”
Hmmm… da razvalim? Kako? Kada je život mene razvalio i to ne prvi put. Svečani treći put, i to na isti način. Kako se to dešava? Kako to da treći put padaš na istom ispitu? Glupa, naivna…
Ćutim i ležim, hoću da spavam. San mi dolazi, ali nekako čudan, kao u magli. Ne znam da li spavam ili sam budna. Čudan osećaj, spavaš, a ne spavaš.
“Hej, šta si oborila nos?” čujem kroz san, vidim maglu, livadu, oblake… čujem glas. Nekako znam da je to moj anđeo čuvar.
“Čuješ mala šta te pitam?”
“Čujem, ali ljuta sam”, mislim u sebi. Nasmeja mi se, čini mi se.
“Zašto?”
“Znaš ti zašto”, rekoh.
“Ako, ljuti se.”
Pomislih kakav je ovo anđeo čuvar. Namračih se jače. Opet se nasmejao.
”Ne znam šta je smešno, misliš da je u redu?”
“Ne mislim”, kazuje mirno.
“Pa čemu onda to? I to treći put?” brecnuh se.
“Ne znam, pitaj sebe”, oštro mi reče.
“Šta sam pogrešila? Šta loše radim? Zar nije mnogo? Umorna sam, ne mogu više! Pa daj, mnogo je za bilo koga, a kamoli za mene. Želela sam drugačije, svaki put a posebno sada, ovaj poslednji. Znaš to?”
“Znam”, odgovara mi moj anđeo.
“Pa što onda, nisam dobra, nisam zaslužila? Bila sam iskrena, želela sam i molila…”
“Jesi!”
“Pa šta onda ne valja, što onda ne može, što svima može, a meni ne? Jesam li ja toliko loša, grešna…” zaplakah, prvo tiho, suze su se same skotrljale niz obraze.
“Bože, zašto, što?”
On ćuti. Suze idu sve brže i brže, oči su napunjene kao neko jezero. Počinjem da jecam i rukama pokrivam lice, plačem sada sve glasnije. Jecaji se čuju, a disanje ubrzava. Nema više nazad, nema stajanja, krenulo je plakanje i ne prestajem. Ridam, kidam se i tresem. Lice mi je mokro, srce udara, a boli niz grudi cepa, razara. Kao da mi neko kida dušu, plačem, plačem iz sve snage.
Opet gubim, ne mogu više, nisam ovako htela. Bila sam iskrena, kao nikada, htela sve kako treba. Ne prestajem, jecaji izlaze iz mojih grudi, čini se kraja nema. Brišem rukama umorno i oteklo lice, šta vredi… ne stižem ja da obrišem koliko se se ono brzo kvasi.
“Plači”, čujem mog anđela, “plači, i treba!”
Osećam zagrljaj, kao da mi neko grli celo telo. Neka energija, čudna, topla.
”Plači, bolje da plačeš sada nego kasnije… šššš… proći će…” šapuće mi. Jecam, jecam iz sve snage. “Šššš… plači, bolje da ti sada život skine ružičaste naočare, nego za par godina!” teši me to nestvarno biće.
“Zašto uvek ja, zašto opet?”, pitam u pauzama jecaja.
“Zato što ništa nisi naučila, uvek biraš loše, mufljuze!” Plačem…
“Plači sada, bolje je nego kasnije, ceo život.”
Ćutim i uzdišem, teško mi je doći do vazduha.
“Veruješ li mu?”
Znala sam da misli na Gospoda.
”Da!”- rekoh.
“Pitaš zašto i treći put? Okreni se i pogledaj prošla dva puta, misliš da bi bila srećna da te je pustio da bude po tvom? Da bi bila srećna? Pogledaj njihove živote. Šta kažeš, da li bi bila srećna?”
Ućutah i zamislih se. ”Ne, ne bih.”
“E, to ti je cela priča, tek ovde ne bi, kad neko nema hrabrosti onda Bog uzme stvari u svoje ruke, zato plači sada, bolje je. Zna On šta radi!”
