Voliš… a znaš da ne treba. Pogrešno je, nije prihvatljivo, ni moralno. Previše je razlike, previše prepreka. Sve se urotilo protiv. I sam kada sedneš i razmisliš shvatiš da nije realno, nije ostvarivo. Svega tu ima, a i mnogo ima… problema, dugova, repova, prepreka… mnogo pitanja, razlike.
Pa bile one i u kulturi, odrastanju, shvatanju, godinama… mnogo ih je. Sve to ti kazuje da ne treba, da nije realno. Sediš i misliš, pa sam shvatiš ne može… Ali… voliš!
Znaš i sam i bez toga da ti okolo kažu i objašnjavaju kako nije vredno i kako neće uspeti i što ti sad navaljuješ, hoćeš da pokažeš a ne ide to, ne može… Znaš ti to i bez ičijeg mišljenja i slažeš se sa svim tim. Jeste tako je, niko ne poriče, u pravu su… Ali… voliš…
Onda se ućutiš, skloniš od svih i od sebe, ne pričaš. Dosade ti osude, pogledi, dosadi ti sažaljenje da li svoje ili tuđe. Praviš se da si preboleo, da te prošlo, nije te briga. Hrabriš se, ispravno si postupio, jer ne ide to, nije po normama, standardima, nije moralno, ni pristojno, gde sad još i to? Velike su razlike… u godinama, u odrastanju, vaspitanju, pogledima… i u svemu drugom. Razlike u svakom pogledu. Ne može se nikada spojiti nespojivo… Ali voliš… Džaba sve… voliš!
