Danas je moja devojačka slava. Spremam se i oblačim, a njima dvema uplićem kike, da budu lepe kod babe i dede. Sećam se kada sam bila mala i prvo mi prolazi kroz glavu dan pred slavu.
Hladna decembarska jutra, a mi polazimo starim “stojadinom” put sela. Bratu i meni ruke ledene i na prozore duvamo hladan vazduh i ispisujemo slova promrzlim prstima. Trebalo je “kecu” da se zagreje. Usput vriska i svađa ko ima prava na veći deo sedišta. Ispod nogu kese šuškaju, prepune svega i svačega. Svašta nam treba u selu.
A tamo hladno, sneg bi već pao. A u staroj babinoj i dedinoj kući stričevi strine, tetke i teče kao i braća i sestre, već stigli. Čekaju, došli iz raznih gradova… Skupili se svi, mrak brzo pada, a nas Bogu hvala prepuna kuća. Tako je govorila baka. Vatra u šporetu puca, sve miriše na ukusnu hranu i svi tutnje kroz kuću kao brzi vozovi. Žure, još malo je ostalo, sutra je slava.
Veselo je i puno graje, teča je popio koju više i bocka strikana da prizna da je on ipak najbolji zet. Strina spušta vreo kolač na sto i vrlo mudro daje prednost onom drugom teči, on je uvek povučeniji i stidljiviji, miran. Smeh odzvanja starim zidovima. A nas dece gomila, motamo se oko nogu odraslih i glavna zabava je ući u špajz. Treba biti oprezan i ukrasti po koji kolač, ali samo one, već poređane na kristalne činije. Ti su najlepši i najveći, uredno isečeni i poslagani.
Tetka ćuti i smeška se dok nas ispod oka vreba. Zna šta smeramo, ali pravi se da ne vidi. Ali eto nevolje, druge tetke koja je strah i trepet, i za čas nas rastera i pošalje u kuhinju gde su oni drugi kolači. Oni što nisu prošli prvu liniju, oni što nisu tako blistavi da mogu na kristalne činije. Mi frkćemo i negodujemo, zašto te… baš nam nisu ti po volji… i nije vredelo da nas strina ubeđuje da su to isti kolači, samo su oni u špajzu bolje poređani. Ma kakvi… nije nam to bilo to…
Dugo se u noć priča i smeje, pije se kuvano vino i rakija. Većaju ko će rano zorom u crkvu da nosi kolač i pšenicu. Prisećaju se svojih dogodovština sa prethodnih slava i onomad kad je sneg bio evo ovoliki… po metra… pa ti peške ‘ajde, govorio bi deda.
Kuća prepuna i oseća se radost, a niko se ne pita gde će ko leći. Kreveta i soba ima, pa kako kome zapadne, zna se mi deca volimo skupa. Kreveti se spajaju, neki se dure, drugi opet smeju. Ali na kraju sve se samo nekako namesti i svako ima svoje mesto. Vatra se cele noći loži i pucketa.
A ujutru, ustaj, rano… Raspremaj sve i otvaraj prozore… mora da se izluftira. Mi mali i pospani, čini mi se još nismo ni legli sinoć, ko zna koje doba i bilo, a već hajde ustaj. Gosti će uskoro, ufff kad će, tek je svanulo, gunđamo mi, deca. Trka je već nastala, a u slavskoj sobi stolovi zategnuti i sve postavljeno. Umivaj se i ćuti, brat se obično pobuni, a ćuška mu sleduje. To se već unapred znalo i to nebitno od koga, ko stigne, ćušne ga preko sveže ošišane glave.
Tamnjan se oseća, a stric stiže sa žitom i kolačem. Deda strogo ispred ikone stoji. Sad je već tišina, poređali se iza dede svi. Prvo muški, takav im je običaj, pa onda žene i na kraju mi deca. Sve po starini. Ćale bi se tada obično okrenuo i pogledom nam davao znak da ćutimo. Guramo se i ćutimo, najstariji brat onda glumi strogoću i on nas kao gleda značajno. Mi ostali stavljamo ruke preko usta da prigušimo smeh. A onda miris iz kadionice sve jači postaje i nastaje tišina, sama od sebe.
Umirujemo se svi nesvesno i samo se deda čuje. Tiho govori molitvu pred ikonom našeg zaštitnika, mi ponavljamo za njim. Pogledi su nam uprti u sliku svetitelja staru ko zna koliko. I opet mir i tišina. I onda ono čuveno – Srećna nam slava! U vazduhu se tada oseti olakšanje i sreća. Oseti se ljubav i radost. Svi postanu nekako veseli i rasterećeniji. Smeh se prolomi kućom, a teret kao da padne sa leđa… i zvanično, slava je počela!
