Video si me, kao i ja tebe. Sreli smo se posle toliko vremena, odmah te prepoznah po stavu i hodu. Džaba sam ja sklonila pogled u stranu i pokušala da izbegnem tvoj, isto tako brzo sklonjen. Videli smo se i to dobro znamo.
Brže si pogledao u ekran telefona, dok te je kum gurao laktom u rebra. Uhvatila sam i njegov pogled. Nespretno sam se sagla da kao detetu pomognem oko skija. Trudila sam se da što duže ostanem u tom položaju i zagledana u skije. Iako nisam znala šta radim, pa sam ih sto puta pritisnula, kao otkopčavajući teške pancerice.
Bolje je tako, jer ovako tek ne bih znala šta da radim. Da li mirno da prođem ili da klimnem glavom ili da kažem jedno “zdravo”. Nadala sam se svim svojim bićem da kada se podignem iz tog smešnog položaja nećeš biti tu. Nisam se usuđivala da pogledam ka tvom pravcu.
Srce mi je jako tuklo, a ruke drhtale. I bila sam u pravu, nisi bio tu, kada udahnuh i pridigoh se, podigoh prvo telo pa tek onda pogled. Nestao si sa svim onim skijašima u šarenim odelima. Nisam te više videla.
Lagano sam koračala s detetom i trudila se da slušam o času skijanja. Zašto sam sporo hodala kroz čvrsti sneg? Možda u nadi da još jednom prepoznam tvoju siluetu u prepunom redu ljudi za žičaru.
Sunce se odbijalo od kristalno čist sneg i udaralo pravo u oči. “Mama je l’ to suza?”
“Jeste sine, od sunca i snega, ništa mi ove naočare ne pomažu…”
“Daj meni skije, teško dišeš…!”
“Ma prehladila sam se, stežu me nos i grlo, čudo je planina”, slagah brzo.
“Dobro mamice, vodim te na čaj ili toplu čokoladu!”
“Može, topla čokolada!” nasmejah se detetu “topla čokolada, kao one 2005.”, nastavih, ali u sebi.
