Kada se duše spoje i prepoznaju to se zna, oseti se. Tada nema mudrovanja i pametovanja. Nema foliranja i taktiziranja, tada ne kalkulišemo i ne razmišljamo. Samo se prepustiš i ide to. Tada ti nije čudno što posle dva dana osećaš se kao da se poznajete 100 godina. Što posle trećeg dana ga zoveš ljubavi. Ma uopšte te ne čudi što te je memorisao u imeniku kao moja… šta god, duša, princeza, sreća.
Nema čekanja da te upozna sa prijateljima, rodbinom, mamom, tatom, decom iz prethodnog braka.
Tada to ide logično, i predstavi te kao nekog svog. Nikako se ne pravi lud kada sretnete nekog na ulici ili naiđete na kolegu iz firme. Tada i ako si zauzet, ne čekaš da dođe pravo vreme pa da napustiš prethodnu vezu, brak. Kad sretneš tog nekog pravog, pakuješ stvari…
Vrlo je jednostavno, ideš, odlaziš…
Znaš tad šta želiš, ne ostaješ ni časa u onom nečemu.
Kada se sretneš sa tim nekim, sa tom svojom polovinom ma ni tri muža, žene ili petoro dece te neće zaustaviti. Nema tada stajanja, siguran si i odlaziš.
Sve ostalo nije to to, čim nama trebaju izgovori.
Kako to ljudima nije jasno, sve drugo su lažna opravdanja i lažni izgovori. Jer kada te spuca i kada se prepoznamo sa tim nekim, mislite da razmišljamo šta će nam ko reći, ili od čega ćemo živeti? Šta ćemo sada? Ma neee… to se i ne postavlja kao pitanje.
Samo ideš!
Možda sve izgleda čudno, ali ideš, tada si u oblacima i ne pitaš puno, grabiš napred. Bez bojazni nakon dva sata razgovora shvataš da se uklapate, i već pri prvom vođenju ljubavi želite decu. A nakon samo dva dana poznanstva spreman si da spakuješ kofere i pođes na put. Ne zanima te što je realno to potpuni stranac, ma briga te, verujte spreman si i da živite zajedno nakon samo ta dva dana. Tako to bude kad se ljudi nađu, prepoznaju se.
Sve ostalo što vam govore, stani strpi se još malo, nije momenat sada, rano je, još samo ovo ili ono, daj još malo mi vremena… Sve su vam to samo izgovori!
Kada se sretnu i prepoznaju ljudi pomere se planine… pa vi vidite da li ćete i koga čekati… da se seti da vam pusti sms…
