Posle ko zna kojeg viskija, prezrivih pogleda gostiju i tupog osmeha šankera, izvadio je telefon. Vrteo ga je u ruci, i promatrao istog tog šankera i mislio kako zna o čemu razmišlja.
Hteo je da mu kaže “znam da si se već nagledao ovakvih i pitaš se čemu to, mlad si, šta se opijaš, nije ona jedina, prebolećeš, biće takvih još puno.” E neće, takvih neće… Otkucao je broj na tastaturi, odavno obrisan iz imenika, ali iz glave nikako. Prošlo je jedan iza ponoći.
“Molim…” i njen pospan glas. “Hej… ja sam, znam da sam već rekao da neću nikada više zvati i znam opet sam pijan, ali samo ćuti i slušaj. Hoćeš?” Muk je na drugoj strani, čuje se samo kako diše. “Izvini, znam da sam kreten i znam da smaram, ali otkada nisi tu sve mi je prazno i glupo. Sve podseća na tebe! U početku sam mislio navika, fališ mi iz navike. Mislio sam proći će, znam i tebi je bilo teško, možda i više nego meni. Hiljadu puta sam te izdao i izneverio… i molila si me i pojašnjavala… šššš… slušaj mee! A onda si mi rekla kraj je, pa si patila, trudila se… i na kraju si počela da preboljevaš i da nastavljaš dalje… A ja da sve više i dublje tonem, da tragam za tobom. Tražio sam te u gomili, gledao u svaku koja je zaličila na tebe. Bilo ih je mnogo, dosta sam ih i promenio. Nisu ni one bile loše devojke. Neke su bile i jako dobre i vredne pažnje. Ali nisu bile ti! Ššššš… molim te… slušaj me…”
“Loša si jer si mi se uvukla pod kožu i znaš da nijedna druga tu ne može da stane više. Loša si, jer mi fališ toliko da boli, a nećeš da me saslušaš. Ne daš mi šansu. Druge nisu ti, sve se ili previše smeju ili premalo, pričaju brzo ili ne razumeju moj glupi vic. Maa nebitno… Stalno nešto fali, ma prosto nijedna nije ti! Pokušavao sam da te zamenim, nađem ja bilo koju i smuvam je… i sve krene… a onda… samo da pobegnem. I bežao sam, lagao i odlazio glavom bez obzira. Pravio se đubre i ološ, nisam ih ni zvao, a ni poznavao. A onda počnem da strepim da ti ne saznaš, jer znam od uvek prezireš takve muškarce.
A razboleo bih se kada bi mene prezrela, to nikako ne smem dopustiti. Šššš… brzo ću završiti, slušaj. Kreten sam, jesam, ali priznaj bar sam tvoj kreten i da volim te i nadam se da nije prekasno da ti to kažem. Volim te i nikada nisam prestao, i možda možeš da mi po stoti put sve oprostiš? Možeš li? Hoćeš li? Veruješ li mi da možemo opet? Znam da si rekla, ali oprosti mi, još samo sada…”
Ćutanje je i dalje sa druge strane slušalice. Potrajalo je to ćutanje možda i predugo…
“Ne!” i prekinuta veza.
Spustio je telefon na šank i zagledao se u daljinu. “Tako je, ona uvek drži reč!”, nasmeja se, “Šankeru još jedan, dupli!”
