Bila je princeza i živela je u svom svetu, imala je sve na dvoru i zaštićena u svakom smislu. Udata za princa, koga je još od detinjstva obožavala. Svi su im se divili kakav su par oni bili, mladi, lepi… izazivali su osmehe i poglede, ali i zavist. Oboje iz plemićkih porodica, jednostavno savršeni.
Izrodila mu je iz ljubavi gomilu dece. Voleli su se jako i tako nestvarno, pogotovo za to vreme. Čekala ga je iz lova i bitki i uvek strepela, molila Boga za njega. Radovala se svakoj gozbi i balu gde su dugo plesali. Živela je svoj san. Sve do… Jednoga dana sedela je skrhana bolom, polomljenog srca. U njenom krilu i po podu su bila rasuta njegova pisma.
Pisma njene životne ljubavi upućena drugoj ženi. Sve ove godine, sve ovo vreme… ona je samo volela, a on je lagao. Bio je ludo zaljubljen u dvorsku damu svoje majke! Starija od njega 18 godina. Shvatila je iz pisama da ga je ona i savetovala da nju baš izabere, oženi. Kako je to dobro za porodice, za njegov ugled. Sve što joj je on govorio i šaputao, kako se ponašao, to su bile njene reči. Ta žena ga je učila, podučavala, govorila mu, a on je slušao.
Goreo je od ljubavi za njom. Voleo je svim svojim bićem i maštao o trenucima koje su imali samo za sebe.
Shvatala je da gomilu vremena dok ga je ona čekala i strahovala, on je u strasti provodio sa dvorskom damom svoje majke. Čitala je pisma puna ljubavi i plakala, kako ranije nije prepoznala to? Da li je moguće da je bila toliko slepa? Glupa? Zašto je mislila da sve može biti savršeno? Otkud joj to?
Sedela je u odajama ljubavnice svoga muža i u sopstvenim krilima držala njegova pisma prepuna ljubavi i emocija prema ovoj gospođi. Gledala ju je, sada su dve suparnice, ako se to može tako i nazvati. Gledale su se oči u oči, kako bi mogle i biti suparnice, razlika u godinama između njih je prevelika, ali i razlika u ljubavi njegovoj je prevelika.
Jasno je da je ona kao supruga dobila samo ono što je ova žena mu govorila da joj da… i gomilu laži pride. Onako uplakanih očiju princeza je posmatrala štićenicu svoje svekrve. Bila je to prelepa žena, visoka, tamnokosa sa markatnim crtama lica, gustih obrva i punih usana. Tako visokih jagodica i krupnih crnih očiju oivičenih dugim trepavicama.
Iskreno, bila je prelepa, imala je to držanje. “Bože, ko se ne bi zaljubio u nju”, mislila je, čak je i pravdala svoga muža, “Nemoguće je odoleti ovakvoj ženi.” A onda je bacila pogled na sebe. Tako sam različita od nje, bledunjava, svetla kosa, oči, skoro prozirna i tako lakomislena. Normalno je da se zaljubio u nju, ja pored nje nemam nikakve šanse.
Tutnjalo joj je u glavi. Toliko smo različite – opet joj je bilo u glavi- kao nebo i zemlja smo, kao dan i noć! Ko se ne bi zaljubio u ovu ženu – sto puta je ponavljala sama sebi. Pravdala je svog voljenog, ni sama ne zna zašto to radi. Valjda ga previše voli, on je njena zvezda vodilja, on je njena polovina i on je njeno savršenstvo… bio. “Pa, ne može takvo savršenstvo uz nju tako nevidljivu“ nastavljala je u sebi. Misli su joj tutnjale kroz uzvrelu glavu. Gledala je dvorsku damu pravo u oči, znala je da je poslednji put vidi. Htela je da zapamti dobro taj pogled koji je nju razorio. Dama je već bila u poodmaklim godinama, zrela, ali to ništa nije umanjivalo njenu lepotu i gracioznost.
Od tog dana princezi više ništa nije bilo isto, niti je ona bila ista. Nije šetala više razdragana po svom vrtu, nije sačekivala muža s osmehom, decu je samo u prolazu milovala po kosi. Radosti skoro da nije ni bilo na njenom licu. S vremenom je počela da nosi teške i tamne haljine. Godine su prolazile, i dvorske dame više i nema. Sada princeza ima možda koju godinu više od nje kada su se onog zlog dana srele. Kada je sedela skrhana sa punim krilom pisama svog muža. Gledala se u ogledalo, ogrubela, lice joj je koščato, a kosa bez sjaja, oči potpuno mrtve. Ni traga od one princeze.
Deca su velika, muž i ona slabo se i sreću. Povukla se onog dana i u svojim grudima podigla zidove. Te zidove je još zaštitila i metalnim oklopom.
Tako da sve ove godine, šta god joj govorio njen princ ili bilo ko drugi, to se samo odbija.
Udari u metalni oklop na njenim grudima i raspadne se kao leptir kada ga stegneš međ prste. Neće više nju niko lagati. Ne veruje više nikome. Unutra, ispod tih oklopa i iza tih zidova i dalje je ona mlada lepršava princeza. Ona lagana i prozirna, ona naivna. Ali niko više povrediti je neće. Dobro je skrivena iza svih tih prepreka.
Za ovog života oklope spustiti neće, ni zidove porušiti. A u nekim drugim životima možda se i nađe pravi princ, pa oslobodi onu nežnu i poletnu i lakovernu devojku. Onu, koju veruje u ljubav za ceo život. Možda u nekom drugom životu… svetu.
