“Imaš jaku intuiciju, čuvaj je!“ rekli su mi. A ne volim ja tu svoju intuiciju, baš zato što je jaka. Lako oseti prevaranta i izdajicu, za čas prepozna laž. Zna nepogrešivo kada ću pasti i kada pokleknuti. Lakše bi mi bilo da je nemam, jer hiljadu puta je, čini mi se, radila protiv mene. Ja odlučim da je nešto dobro i krenem da hrlim ka tome, a onda eto nje.
Intuicija, počne prvo tiho u stomaku da lupka, kao kad prstima kuckate po stolu, pa onda sve jače i jače. Opominje i udara. Znam i da je uvek nepogrešivo u pravu, ali volim da je ignorišem. Pravim se da je ne primećujem, ćutim i okrećem glavu. Teram ja po svome, a tera i ona. I onda se ja po običaju zainatim da joj pokažem da greši, da nije dobra. Dajem sve od sebe da dokažem da je bar ovaj put omanula. Da ja, znam bolje.
Ali hoćeš vraga, i kada pomislim “evo ja dobijam konačno, konačno ja vodim”, ona me sačeka iza ćoška, moja intucija tek onda udari kao tornado i poruši sve. Sruši sve moje nade kao kulu od karata. I onda se sve obično završava sa jednim oštrim i jakim bolom u stomaku. Tada znam da je kraj.
Kad osetim taj bol koji krene iz leve noge sve preko leve strane stomaka pa pravo u srce znam da sam izgubila. Osetim to kao veliko šilo koje te ubode. Ee tada je zasigurno sudija svirao kraj i izgubila sam. To je znak da je opet pobedila ta moja intuicija. I onda je vidim kako prkosno kao dete sedi na nekoj ogradi i mlati nogicama po vazduhu. Gleda u mene i lepo je čujem kako mi kaže “Šta sam ti rekla, pa valjda ja znam bolje!” Teramo se mi tako, moja intuicija i ja. Čuvam je, kao što su mi i rekli, a čuva i ona mene… Čini mi se, možda i više nego što sam svesna…
