Sedeli su na parkingu u njegovim kolima i ćutali. Padao je rano mrak i kiša je počela. Gledala ga je pravo u oči i tek sada uočila sitne bore oko njih. Prošle su četiri godine od njihovog poslednjeg susreta.
Isto ovako tajno, na parkingu, samo u drugom delu grada.
Tada joj je rekao, “Ne možemo dalje, najbolje je tako! Glupost je ovo!”
Kako ju je samo ta reč glupost zabolela. Hej glupost! Godinama joj je to odzvanjalo u glavi. Oni su bili glupost. Seća se dobro te večeri i koliko je plakala tada i propatila, činilo joj se da će se raspasti, a najviše zbog te reči. Nekada su bili ljubavnici, pa onda glupost, a sada više nisu bili ništa.
Gledala ga je i proučavala, ostario je, činilo joj je se.
Ima i po neku sedu, a i kosa mu se proredila. Ćuti i gleda ga. On sada priča, ne zatvara usta. Objašnjava joj kako i koliko mu je drago što je pristala da se vide i kako sve ove godine misli na nju. Puno mu nedostaje i ako bi mogli oni opet da budu oni. Slegla je ramenima i zna da treba nešto da kaže, ali šta, razmišljala se.
Istina je da je i on njoj nekada nedostajao i bilo joj je teško jako, naročito u početku. Ali slagala bi kada bi rekla da sada želi da se vrati na staro. Gledala ga je i došlo joj ga nekako žao. I dalje ćuti i pušta ga da priča, ali on ne staje, boji se valjda ako se zaustavi da će mu nestati sve što hoće da joj objasni. Nekako, ne deluje joj iskreno, posmatra mu usne dok se miču i tu se vide tragovi godina.
Samo delimično čuje njegove reči: “Ti i ja možemo, znam da možemo. Biće bolje, drugačije. Sada znam šta želim.”
Da, tačno joj dođe žao ovog čoveka. Pre 4-5 godina ona bi ubila za ove reči, dala bi tada sve na svetu što ima da ga je čula kako joj ovo izgovara. Jedva se oporavila i izvukla iz toga i ne treba joj još jednom takva stvar. Sada sedi tu i sa pola mozga sluša, uopšte joj nije bitno više.
Ravnodušna je, nema ničeg ni u grudima, ni u stomaku. Nikakvih leptirića, vetra, povetarca bar… Ništa, prazno… kasno je, misli se, kasno si se setio. Ne ide to tako, odbaciš, pa bi posle da malo pokupiš.
Gde si bio dok sam plakala, tresla se, dok nisam verovala da je kraj, dok sam umirala, jer si nas nazvao glupošću, prolazi joj kroz glavu.
I dalje ćuti i posmatra mu mladež iznad usne. Kao da je i on drugačiji.
“Hej, reci nešto, čuješ šta te pitam?”, rekao je i uhvatio za ruku. Izvukla je svoju šaku iz njegove, otvorila vrata od automobila i iskoračila napolje.
“Ne, neću!”, bila je kratka i jasna. Dala je odgovor, a da nije ni čula pitanje.
“Kasno je sada, kasno si se setio”, dodala je ravnodušno i izašla na kišu. Misli i da je zalupila vratima, ne seća se dobro. Naslonila se na svoja kola i upalila cigaretu. On je sedeo u njegovom automobilu, nije izlazio. Prišla je i pokazala mu rukom da spusti prozor. Gledao ju je pokislu i bio je u čudu. Pa da, posedeo je dosta, prošlo joj je kroz misli pre nego što je izgovorila: “Zbogom i nadam se da ti više nikada ovakve GLUPOSTI neće pasti na pamet!”
Vratila se u svoja kola i čudila se kako ništa ne oseća, ni tugu, ni bol, ali ni radost ni zadovoljstvo. Ravnodušna je zbog svega ovog. To znači da je prebolela. “Idemo dalje”, izusti i pojača radio do kraja. A na telefonu joj je bila poruka “Čekamo te, pizza je stigla!” i slika muža sa sinom. “Stižem ?, zadržala me neka GLUPOST?!”
