Bila je grofica, umiljata i nežna, živela je u raskoši, svoj koju je materijalno mogla dobiti. Rano su je udali za starog grofa. Trudila se da se nezadovoljstvo na njoj ne vidi, želela je da bude zahvalna na svemu što ima. Preko dana se osmehivala, a noću, tiho da je niko ne čuje, kada bi starac zaspao, iskradala se i dugo plakala. Društvo u tim hladnim noćima joj je jedino pravila vatra u kaminu. Godine su prolazile, a matori grof kao da je postajao sve zločestiji.
Valjda je osećao starost i svoju nemoć.
Kopnio je. Bio je sve suroviji i na svom gazdinstvu i u svojim radnjama. Sve teži za rad, greške je često pravio, a nikako nije hteo da ih prizna. Siktao je i besneo, a neretko i naređivao da prebiju tog što mu je ukazivao na njegove manjkavosti. Mlada devojka je videla kuda to vodi i pokušala da mu sugeriše, vrlo suptilno i pažljivo. Dobijala je samo sve više prezira i uvreda.
Starac je mrzeo njenu lepotu, pamet i mladost.
Smetalo mu je to jako, koliko je želeo da je ima za sebe, još od prvog dana kada je ugledao, toliko je sada mrzeo što je ostajao u njenoj senci. Zbog toga su prestali i da se kreću među ljudima i bivali su sve udaljeniji od sveta. Noćima, kada je sedela sama, iz dosade je počela da pregleda račune iz radnji i papire od raznih poslova. Kako je bila prirodno nadarena britkim umom lako je uviđala propuste i greške. Ispočetka je počela bojažljivo da ih ispravlja.
Kasnije se već osmelila i da menja i dodaje svoje ideje. Bila je oprezna, ali joj se sve to dopadalo. Lako je shvatala princip poslovanja. Svaku noć je čekala sa radošću da vidi novine u papirima. Gde je uspela, a gde bi trebalo još da se potrudi. Tako je pronalazila utehu u svom teškom životu, osuđena na životarenje sa starcem, bez dece, porodice i prijatelja.
Prijale su joj cifre i brojevi i sav posao.
Bežala je od svoje stvarnosti, i tako mesecima, a matori grof ništa nije primećivao. Toliko je bio okoreo u svojoj zlobi i starosti, u kinjenju posluge po kući da nije ni shvatao šta se dešava. Novac je počeo da pristiže u sve većim količinama, jer je ona radila bolje nego i jedan muškarac.
Shvatala je gde treba uložiti novac, kada ga povući, kome dati pozajmicu. Sve je to kasno noću pisala i prepravljala, formirala cene i kamate. Niko nije ni slutio šta se dešava, svi su mislili da to matori grof radi. Poznavajući njegovu preku narav samo su sledili uputstva, jer su znali da nemaju puno uticaja na oholog starca. Tako da ništa nisu ni menjali ni pričali puno. Samo su radili. Grof se nije puno obazirao i mislio je da sve samo od sebe ide dobro. Toliko je bio sujetan i zlurad da nije ni pomišljao da ga je vreme pregazilo i da se odavno ne posluje po starim pravilima. Nikada nije ni shvatio da bi propao i bankrotirao da njegova žena nije sve radila i vodila poslove. Noć je odmicala, a ona je kao i obično pod svećom čkiljila u hrpu papira. Trebalo je sve pregledati i dovesti u red. Radovala se svakoj noći i potvrdom kada bi uspela.
Meseci su prolazili a ona je bivala sve smelija i opuštenija. Imala je već ustaljeni način rada i svoje prioritete. Uronila je duboko u cifre i nije ni bila prisutna mislima u sobi kada joj se neko prišunjao iza leđa. Osetila je samo hladnu ruku na svom vratu. Poskočila je sa stolice, a iznad nje je stajao njen muž glavom i bradom u noćnoj košulji. Razgoropađen i raspomamljen stajao je u čudu, oči su mu bile raširene, a bes mu je prekrivao lice. Staračko telo mu se kočilo od srdžbe.
Zamahnuo je svojim štapom i krenuo da je udara po telu. Grofica je vrisnula nekoliko puta, a on je nastavljao sve jače da je udara, iz njega je izlazila bujica uvreda. Starcu je sujeta bila pogođena pravo u centar sa otkrivanjem ove tajne. Besneo je na mladu ženu kao pomahnitala zver. Svojim koščatim rukama je hvatao za vrat i pokušavao je da je udavi. Grofica se borila za svaki udah, otimala se i pokušavala da dozove pomoć. Dugo su se još rvali na hladnom podu, upućivao joj je niz uvreda, osećala je da hoće da je ubije. Starac nije mogao da preboli to u sebi, nikako nije mogao da prevaziđe da je žena radila njegov posao, i to da on i ne zna to. Jedna žena da vodi njegovo carstvo i imperiju. Svom snagom je navaljivao na nju da je uguši.
Sluge su, čuvši buku, dotrlale, a ona se u poslednjem trenutku isčupala iz njegovih šaka i uspela da pobegne i zaključa se u svoju sobu. Mlada žena se tresla, celo telo joj je drhtalo od straha. Napolju je svitalo, a ona se sklupčala u uglu sobe i jecala. Bila je prepadnuta poput mlade srne, nikada se nije tako uplašila. Želela je samo da što pre svane. Izgubila je pojam o vremenu, čula je ljude i konje na imanju. Nije se usuđivala da izađe, često je čula i korake ispred svoje sobe. Nekada su bili blizu, a nekada dalje. Zatvarala je oči i želela da sve prođe, da zaboravi sve… ali slike od noći su joj se vraćale. Dugo je plakala, više nije ni znala koliko je u sobi, jasno joj je da niko od posluge neće ići protiv matorog Grofa i počela je da smišlja plan kako će pobeći.
U nekom momentu vrata njene odaje su razvalili, ležala je nepomična na podu u ćošku. U prethodnim satima svašta joj je prolazilo kroz glavu, jasno joj je bilo da je uradila nešto što žene tada nisu smele. Usudila se da ide preko svog muža, falsifikovala njegov potpis i sama donosila odluke o gazdinstvu i poslovima. To je tada bilo nezamislivo. Ostalo joj je samo da se nada da će se sve za par dana umiriti i da će starac zbog svoje sramote zataškati sve to. To joj je bila poslednja nada, išla je na sujetu matorog Grofa. Verovala je da neće moći da podnese da se sazna istina i da će zbog svega toga ostati sve u kući. Nažalost nije bila u pravu.
Razvalivši vrata njene sobe, ušla su dva doktora, inače dugogodišnji prijatelji njenog muža, pratila su ih još 4 muškarca. Nije ih nikada pre videla. Svi su piljili u nju. Postidela se svog izgleda, jednoj Grofici ne priliči da je tako vide. Pokušala je da se pridigne, i dalje je bila u strahu. Jedan od doktora klimnu glavom, a drugi dade znak onim muškarcima i oni je zgrabiše. Mlada žena je vrisnula, pogledom je tražila poslugu ili bar svog muža. On je stajao u hodniku, objašnjavao je policiji. Govorio je kao tiho i prepadnuto da je njegova supruga već mesecima takva, ali nije želeo to da obelodanjuje. Rekao je da je odavno primetio promenu u njenom ponašanju.
Policajac je gledao u ženu, pa u Grofa, klimao je glavom. Starac je nastavio svoju priču, umela je da bude nasilna, ali od sinoć kada je pokušala da ga ubije shvata da on nema drugog izbora, sem da je pošalje u ustanovu. Mlada grofica kada je čula njegovu nameru, počela je još jače da se opire, krenula je da vrišti, otimala se i pokušavala je da kaže da to nije istina. Vrištala je kako joj muž smešta i kako je zapravo on nju pokušao da ubije. Svi su sklanjali pogled od nje. Sve jače je govorila kako nije luda i kako može sve da objasni samo da je puste. Doktori su je mirno gledali, policija je ćutala, a starac je predložio da popričaju sa poslugom, oni znaju najbolje.
U momentu je ženi bilo jasno šta radi, znala je da niko od njihove posluge neće protivrečiti matorom, da ga se svi plaše. Shvata da je taj prokletnik naumio da je proglasi ludom i zatvori. Neće mu to dozvoliti, boriće se, i što se ona više otimala i vikala, još više su je stiskala ona četvorica. Sve se više uvaljivala, dozivala je poslugu da kažu istinu, ćutali su svi pognute glave. Niko je nije gledao u oči. “Sve je jasno”, kratko reče jedan od doktora dok je vadio špric iz svoje torbe. Krenuo je ka mladoj grofici, unutra su bili sedativi, žena se i dalje nije dala, otimala se jače nego ikada… vrištala je iz sve snage. Ponavljala je – nisam luda, platićete mi, matori jarče osvetiću se… Nije vredelo, osetila je ubod igle, a vrlo brzo i malaksalost, soba je počela da se vrti, a boje da se razlažu…
“Nisam luda, dokazaću vam, a tebe cu dokrajčiti”, sve tiše je izgovarala mlada grofica dok je tonula u blagu nesvest opijena medikamentima…
