Te tvoje oči… Danas sam ih po prvi put videla u drugom čoveku. Ćutala i gledala. I tako dugo vremena. Možda je prošlo i pola sata, a možda i manje, ko će znati… Voz je žurio niz šumu i čuo se samo klopot po šinama i po neki pisak lokomotive. Ja slučajno i nehajno svojim kolenima dodirivala njegova. Sedeli smo jedno preko puta drugog. Na očigled svih prisutnih u malom kupeu sa pomešanim mirisima i vazduhom svih nas, ja sam gledala u njegove oči.
Ali to nisu bile njegove, jasno sam videla tvoje oči i ako uopšte ne liči na tebe, ja sam te videla. Doduše, u ostatak lica nisam ni pogled bacila, jer bila mi je dovoljna ta svetla zenica i da ja počnem da se vozim u svojoj priči. Dok nas je voz vozio ka nekoj nedođiji u Srbiji, moje oči su bile zakucane za njegove. Nije se bunio, pristao je na tu igru. Verujem da je kasnije shvatio da jasno vidim nekog drugog. Videla sam te i optuživala, preispitivala i zahtevala. Tražila sam sve one odgovore koje nisam od tebe dobila, tražila sam “oh” u očima neznanca.
Voz je odmicao, ja sam gledala, a osećanja su se smenjivala, od mržnje do čiste ljubavi, od patnje i samosažaljenja, do pravdanja tebe i tvojih postupaka. Od toga da hrabrim sebe, pa sve do prezira hladnog. Neprekidno sam imala znak pitanja iznad glave, čini mi se.
Skoro sam naučila da nije dobro ljude pitati ZAŠTO? Tebe tada jesam, i hiljadu puta pitah nepoznatog čoveka pogledom zašto? Njegove oči nisu imale odgovor, verujem ni ti ga nemaš…
Gledala sam ja neznanca direktno u oči u prohladno jesenje predveče, a jasno sam osetila letnji dan i poslednje ogledanje u tvojim očima. Tražila sam taj isti osećaj u njegovom pogledu, kao tada u tvom, istu želju i spokoj. Sećam se kako sam otišla od tebe tada srećna, ispunjena. Bila sam sigurna u nas, da smo vredniji od svih drugih. Da smo posebni. A sada mesecima kasnije sedim prekoputa nepoznatog čoveka, svojim kolenom dodirujem njegovo. I od njega tražim odgovor: Zašto?
Gledam ga u oči, ni gore ni dole, već pravo u tu svetlu zenicu. Osećam već peckanje u svojim očima, peku me oči… isto onako kao kada se ti ja durimo jedno na drugo i ćutimo, a igramo se one glupe igre ko će duže moći da gleda onog drugog u oči. Obično bih ja popustila i odustala, što zbog toga što me peku oči, što zbog toga jer ne volim kada se svađamo i ljutimo.
Tako i sada, pekle su me oči i spustih pogled. A onda isti scenario, i ovaj neznanac je ustao i otišao. Bez reči, bez pozdrava, bez objašnjenja. Ostala sam zatečena, i opet izdana… osećala sam kao da mi duguje nešto. Ali on je imao pravo da ode tako, jer ništa sem ludački prikovanog pogleda nepoznate žene nije imao u tom kupeu. On je i imao pravo da ode tako… Ali čak i neznanac je sam zastao na izlazu i još jednom mi uputio pogled. Kao da je hteo reći, “evo ja ću se umesto njega pozdraviti sa tobom…”
Činilo mi se da sam osetila i jedno izvini…
