Jesen je ljudima obično tužna, setna, padne teško posle razigranog leta. Ona je najmanje voljena od svih godišnjih doba. Nepravedno stavljena u asocijaciju kiše, blata, hladnoće i tmurnih oblaka. Podseća nas na sastav iz srpskog, da li onaj čim dođemo sa raspusta ili pak onaj u vežbankama za pismeni oktobarski.
Pored svih tema tu je i jesen, i to svake godine u svakom razredu. Retki ljudi vole ovo godišnje doba, moram priznati da sam ja među njima. Volim njene boje, volim i zlatnu i bakarnu. Jesenje sam dete, pa mom oku prijaju te nijanse, volim i ona romantična venčanja u septembru. I dalje se držimo tradicije pa su nam svadbe s jeseni.
Dobra je ona… Mnogima mio je i miris pokisle zemlje sa sveže opalim lišćem. Setno dođe to godišnje doba, pa i umetnike nadahne. Nije tajna da su najbolja dela nastajala kada se ljudi zavuku u kuću i pogled im ode na kap kiše…
Kada još na prozorskom oknu po koji zrak sunca prođe kroz tu kap, a vrabac mokar ozebao sćućurio se ispod strehe… hladno mu i eto pola priče. Dosolite sa nekim mladim momkom i neshvaćenom devojkom i može se reći evo je i cela. Inspirišu te boje i mirisi, zagolica maštu hladan vetar niz leđa, a niste se dobro obukli.
A tek kad se ukaže miholjsko leto, pa tih par toplih, skoro letnjih dana vam ogreju dušu više nego bilo kada drugo. Izlažemo se suncu i skidamo obuću da bi bosa stopala upila toplotu za dugu zimu.
Jesenje ljubavi budu najemotivnije i najtoplije. Takve su. Lepa je jesen, nepravedno je na zadnjem mestu među godišnjim dobima, jer svima nam treba nekada smiraj i da usporimo… Da se saberemo i oduzmemo. Lepo je proleće kada budi i kada nas protrese, ali da bi do toga došlo treba nešto pre toga i da nas uspava.
Kao što zora ima noć, a jutro veče, tako i svako proleće ima svoju jesen.
