Neke priče dođu same u trenutku, ne biraju vreme kada će nastati. Mnoge su nastale na čudnim mestima, u kupatilu, noću kasno, posle ponoći, neke na parkingu dok čekam decu. Neke su tu godinama u mojoj glavi i imam im kostur, ali nisu spremne, fali im nešto. Nisu nekako dovršene, nisu gotove. Opet one druge izađu cele u roku od 10 minuta.
Kraj, eto je!
A ovim pak trebaju godine. Motam ih ja po mozgu, al’ ne vredi, nisu završene. I onda ih ostavim, neka ih, nek se krčkaju. Doći će i one na red. Valjda tako treba. Zbog nekih sam se trzala pred zoru i palila svetlo, uzimala papir i olovku… znam ako ih tada ne zapišem, odoše i nema ih više. Tako je jedna, neprežaljena i otišla. Imam je i sada negde u glavi ali nekako nije to to.
Nije to ta priča.
A sinula mi je u jednoj od mojih mnogih ljutnji. Noću kasno, bila sam besna i baš zato je nisam htela u inat zapisati. A slagala se kao kockice, nizala se u avgustovskoj noći sama. A ja tvrdoglava i neću, čekam jutro. Mislim se, ako valja biće i ujutru tu. Naravno da je valjala, ali isto tako ujutru više nije ličila na sebe i nije ta. Bila je drugačija. Ostavila sam je onda u meni, neka je. Možda i dođe, a možda i ne.
Od tada papir i olovku nosim stalno, pa odmah brže bolje pišem.
Često me ljudi gledaju u čudu, bacaju pogled. Moj rukopis tada nije čitljiv, sliči onom doktorskom na receptima. Valjda mozak suviše brzo radi da bi ga ruka pratila. Šta znam. Tek tada okolina ostaje u čudu, razmišljaju se šta li škraba ova? Evo i sada letim nazad za Beograd, a devojka do mene čita knjigu. Pogled joj beži ka mojoj sveščici. Drugarici daje signale očima, kao vidi ovo. A ja se pravim da ne vidim, šta vredi da joj objašnjavam… ako ne zapišem ode i ova priča. A nemam ih puno, šteta je da se bacaju.
Ako već bacam neke druge prilike u životu, daj da priče zabeležim!
