“Zdravo starče!”, Boško se obrati zdepastom starcu ružnog lica.
Žmirkao je na jedno oko, a drugim gledao mladića i nije odgovarao. Videlo se da je čiča prirodno zao. Njegova ružnoća i nabrčkano lice, sa jednim iskolačenim okom, a drugim žmirkavim, davali su izgled same satane. Boško je seo pored njega, izvadio cigarete i ponudio dedu. Prihvatio je i dalje lukavo posmatrajući ga.
“Vidim kosiš, jesi li se umorio?”
“Ne”, procedi starac. Zapalili su duvan i ćutali. Toplo i sparno je i ako je dan odmicao, osećala se žega, ali i miris pokošene trave.
“Pa kako ide posao, imaš li dosta imanja?”, nastavljao je Boško.
“Kako mora!”, jedva kroz tanka usta procedio je starac. Sede, jedan pored drugog na travi, neka napetost raste u vazduhu. Oseća se. Matori je preletao svojim đavoljim očima po momku. Gledao ga i merkao: “Čij’ si? Kako se prezivaš?”
“Neradžić!”, kratko reče mladić. Đedu to ništa nije značilo, bacio je cigaru i krenuo ka svojoj kosilici. Još jednom se okrenuo i zlokobno pogledao Boška. Momak je posmatrao starca i pokušavao da ga zamisli kada je bio mlad. Bes u Bošku je navirao, gledao je to iskrivljeno lice od zlobe i te staračke kvrgave ruke.
Prolazila mu je samo njegova baka kroz glavu.
Ovaj zlotvor je dever njegove pokojne bake, po majci. Toliko puta je kao mali slušao priče o njemu. Slušao je kada su mislili da ne čuje ili da je suviše mali da shvati. Slušao je kako ju je noćima i noćima tukao. Kako ju je terao da stoji iza vrata dok je on opasačem udara… Jer baka je rano ostala udovica, muž joj je poginuo. U šumi, ubilo ga stablo dok je sekao drva. Bio je to Boškov deda…
Kažu bio je dobar covek, sušta suprotnost ovom svom bratu zlotvoru. Naslušao se Boško svega i svačega, kako je jadna njegova baba prebijana i izbacivana napolje gola i bosa po ciči zimi, noseći u naručju tek rođenu devojčicu, njegovu majku. Tukao ju je ovaj čovek danima i nije joj dao ni da jede, ni da pije, a sve to zarad imanja. Nije hteo da ga deli sa snajkom i ćerkom pokojnog brata. Hteo je da ona ode nazad svojima i povede dete.
Zato je jadnu ženu bez zaštite sa malom bebom i tek sahranjenim mužem prebijao. Tukao ju je toliko da je padala u nesvest, optuživao je da krade, da se vuca po selu sa ko zna kime…
Slušao je Boško te strašne priče i noćima nije mogao da spava. Kao dečak stalno je mislio o tome, želeo je da samo jednom može da vidi tog dedu. Obećao je sebi još sa nepunih 7 godina da ce sčepati tog starca jednom za vrat i tako ga prebiti. Imao je Boško 11 godina kada mu je baka umrla i sahranili su je po njenoj želji, tu blizu livade gde sada sedi. Sahranili su je uz njenog muža iako je iz te kuće proterana i oduzeto joj sve, pa i samo dostojanstvo, tako je htela. Tada se njen unuk po malo i bojao susreta sa tim zlim čovekom, ali naravno da taj nije došao na sahranu. Boško je tada čvrsto sebi obećao da će se vratiti i potražiti tog nečoveka.
I evo ga sada, tu sedi, kao zreo i jak mladić, verovatno je i starac bio njegovih godina kada je tukao svoju snaju. Nalet adrenalina i besa pomuti mladom čoveku vid. Skočio je i iz dva koraka uhvatio čiču za vrat. Odneo ga do prvog drveta i naslonio uz stablo. Matori se nije puno opirao, i dalje je žmirkao na ono jedno oko…
“Ne znaš ko sam, ali čućeš sada”, izlazilo je iz momka, “Ja sam onaj što nije stigao možda za njenog života da te nauči pameti, ali ću sada…”, orilo se iz njega. Starkelja je samo krivio svoju glavu i još gadnije izgledao, dok je pokušavao da udahne. Boško se savladavao da ga ne udavi, dok je sve ono što je kao mali dečak skupljao u sebi nije izrekao. Objasnio je i ko je i šta je i šta želi. Pojasnio je zlotvoru da je vreme da mu neko naplati za sve muke što je jadna žena preživela. Matori je pokušavao da se iskobelja, nije progovarao, noge su mu visile u vazduhu. Modreo je u licu i činilo se kao da krklja. Setio se Boško bake kako je uvek pravdala ovog monstruma time što je govorila, ma ranjen je on u ratu bio u glavu, od tada nije čist. Još više ga je to nerviralo, zašto neko tako dobar je morao da pati zbog nekog ovakvog. Stezao mu je vrat, ali ni sam ne zna kada je pustio matorog na zemlju.
“Nisi zaslužio da umreš tek tako, od sada ćeš živeti u strahu, nećeš znati kada ću doći i šta ti mogu uraditi. Vidiš, sada sam ja veliki i snažan, nemaš nikoga, ni sinovi te neće. Sve znam, i njima je dosta tvojih batina. Nadaj mi se”, šaputao je momak kroz zube. Starac je ležao i pokušavao da dođe do vazduha.
Mladić je u tri koraka nestao, dugo je trčao, jer morao je sve da izbaci iz sebe i da se skloni od tog prokletog mesta. Kada je skoro ostao bez snage, pao je na zemlju i jedva gledajući od umora, obratio se nebu, “Neću ga bako više dirati, obećavam ti, ali neka živi u strahu”.
Suze su mu pošle niz lice, osetio se kao mali dečak opet. Bio je i srećan i tužan u isto vreme. Srećan što je na neki način osvetio bakine muke. Ali tužan što je osetio zadovoljstvo kada je zgrabio starca za vrat. Da li i on ima to nešto zlo u sebi kada ga je vrlo malo delilo da postane životinja vrlo slična onom prokletom zlotvoru.
