Pitali me šta je to hrabrost? A otkud vam ja to znam, pomislih. Svako hrabrost drugačije doživljava. Nekome je hrabrost da staneš ispred neprijatelja i pogledaš ga u oči i uhvatiš se u koštac sa njim. Nekome opet da budes tih i miran i stoički podneseš sve. Kažu tiha voda breg roni. Nekima da se okreneš i odeš, a nekima da ostaneš tu i trpiš oluje.
Ne znam vam ja više šta je hrabrost.
Je li hrabar onaj što gordo stane i kaže ja neću i ne želim ovo i ode , ili je hrabar onaj što kaže, ovo što sam skuvao jedem i ostaje tu i trpi.
Hrabro može biti i jedno i drugo. I kukavičluk mogu biti oba.
Jer možda nisi imao hrabrosti da ostaneš tu i jedeš to što si skuvao, ili možda pak nisi imao hrabrosti da kažeš ja to neću! Ko će ga više znati šta je to hrabro? Je li hrabrost pokupiti polupane delove sebe i pokušati da ih zalepiš i opet stojiš tu gde si ili pustiš ih da se rasparčaju pa kreneš ispočetka.
Šta god da odlučis hrabro je.
Veruj mi, nije lako ni jedno ni drugo. Bolna su oba puta. Neko će ti reći bravo što si krenuo, a neko svaka čast što ostaješ. Ja evo i danas sležem ramenima i ne znam odgovor na ovo pitanje, i sklanjam pogled u stranu jer očigledno nemam hrabrosti da izaberem šta je od ova dva hrabrije! I taman pomislih kraj je mojim mukama i reči o hrabrosti…
Kada prošaptaše mi… “Je li hrabro okretati glavu i ignorisati onog do koga ti je stalo?”
