“Grlio bih te jako, al’ bojim se, polomiću te, tako si nežna”, govorio je.
A ne, ne možeš ti mene polomiti, mene su toliko puta već lomili, da ti to više nije moguće. Život je mene lomio i polomio. Zato ti ja izgledam nežno i krhko. Toliko puta sam pucala i toliko se puta sastavljala, da se istanjio materijal. Sad samo onako deluje da stoji, a poznaju se pukotine, kada se zagledaš. Vide se crte kuda je lomljeno, vide se tragovi gde je lepljeno i sklapano.
Kažem ti ja zato, ne možeš me polomiti, grli slobodno.
Grli jako i neka puca, jer šta ima lepše od toga da i ako opet puknem, bar to bude od zagrljaja. I to tvog… Grli, pa nek’ popušta tamo gde je davno sastavljano. Možda ti zagrljaji i jednom zauvek spoje sve razdore života moga. A i ako ne, nema veze, navikla sam. Kao stara porcelanska lutka da budem sastavljana iznova i lepljena.
Kažem grli, pa nek puca!
