Ne bih te ja srećo moja ostavila da ne moram. Moram zbog sebe! Ako mislim sebi da valjam i da sebe poštujem moram dalje, bez tebe. Ne ide ovako, da ja se samo trudim, da ja samo pokazujem, da ja samo volim. Ne kažem ja da i ti možda ne voliš, tako kako umeš… ali nije to meni dovoljno.
Znaš, ja sam zavisna od dodira, poljubaca, od lepe reči i dugog zagrljaja. Ja sam ti navučena na iluziju zauvek i dalje verujem u srećan kraj. Onda ti srećo moja, ne ide da ja takva tu kraj nekog ko se i ne seti da mi čuje glas, da otkuca par reči…
Ne ide to tako, ma džaba ti meni objašnjavaš da je to normalno i da si od umora zaboravio. Džaba pričaš. Ne ide to tako. Ne mogu ti ja to razumeti, ni shvatiti, kad ja hoću svako jutro – dobro jutro i svako veče – laku noć.
Šta će meni neko koga ja moram podsećati da postojim.
Kako to, “ja sam takav razumi!” Ne razumem ti ja to. I da još sto puta mi pojasniš, mmm, ne ide… Ja svakim delom svog bića želim tvoj osmeh videti i dugo ti svoj dan prepričavati. Želim da znam šta si ti radio i kako si vreme proveo. Zato srećo moja ne ide da ja ovakva zavisna od pažnje i ljubavi stojim uz tebe takvog.
Ne ide to jedno uz drugo.
Ne ide da ja svet naglavačke okrećem zbog tebe, dok ti sležeš ramenima i svejedno ti je hoće li nas biti ili ne. Jok, srećo moja ne može to u par, nego ‘ajde ti polako lagano svojim putem, a ja ću svojim.
Neće ti se, srećo moja u meni još dugo ništa promeniti, još će mi srce zbog tebe brže kucati, još ću glavu sagnuti kad mi te spomenu, da me osmeh ne oda… Ali moram dalje, jer manje boli samoća od toga da ja tebi nisam, ono što si ti meni…
Sreća moja!
