Dođe neka tišina u čoveku pa tu zasedne. Smesti se, udobno joj, pa ćuti, lepo joj tu. Čovek miran, oko njega i čuda da se dešavaju on miran, ne vidi, ne čuje. Tišina tu unuta zauzima ga lagano, rekao bi nešto ne ide, pomerio bi se, ali jok.
Sedi miran čovek i gleda, čeka nešto. Da li je ta tišina što dođe, zatišije pred buru ili mudrost. Da li to isan sa godinama omudri pa se ućuti i ne reaguje. Da li je vest postao pa ne da vrtlogu da ga ponese? Ili je to iskustvo došlo na svoje, pa zaselo i sada ono komanduje mirno more i spuštena jedra… Dođe tako čoveku, pa miran bude, misliš svejedno mu, a on se umorio dokazujući i praštajući.
Sada samo sedi i čeka, pa kome volja, može pored njega, a kome ne, nek’ ide dalje svojim stazama. Neka jure, neka se dokazuju, neka se busaju i ljute. I treba tako, jer kad dođe ta tišina i useli ti se u grudi i zahvati ti svaki deo tvog vazduha u plućima, shvataš zašto ranije nije moglo… Da bi došlo do mira, moraju oluje da protutnje, a kada se stišaju, onda lagano… rasčistiš, pa se samo pokaže šta valja, a koje je trulo voće…
