‘99-ta i Bogu hvala kraj bombardovanja. Bio je spreman da krene kući.
Pozvao je roditelje – olakšanje se osetilo, smeh i po koja suza. Bio je jedinac, majka i otac su ga željno iščekivali. Ipak to nije bilo sve, obavestio ih je da će sa sobom kući povesti prijatelja u invalidskim kolicima. Pred sam kraj ostao je bez obe noge i nema kuda da ode. Ponudio mu je da živi sa njima.
Muk sa druge strane slušalice.
Malo bojaznosti dosta opreznosti i milion pitanja. Umešao se i otac i složio se da dođu i on će pomoći tom nesrećnom čoveku, da ga smeste u neku ustanovu, nađu neki posao ili već nešto. Sin je bio uporan, jedino što je želeo je bilo je da njegov ratni drug živi sa njima.
”Urazumi se sine”, bili su složni roditelji, “ne znaš šta tražiš od nas, velike su to obaveze. Osoba sa takvim hendikepom bila bi ogromna prepreka, preokrenuo bi naše živote naglavačke. Trebalo bi da se mnogo odričemo, prosto velike su to stvari. Dođi ti kući, a mi ćemo već naći način da mu pomognemo i bez toga da padne na naša pleća!”
Mladić je ćutao, ubrzo je prekinuo vezu.
Roditelji od tog dana više ga nisu čuli, tražili su sina, ali bezuspešno. Proći će ga ljutnja, mislio je otac i čekao poziv svakog dana. Majka je bila besna, kako je mogao tek tako da ih napusti zbog nepoznatog čoveka. Sve ona razume, ali preterao je… Noćima je želela da se se taj invalid nikada nije ni pojavio i proklinjala ga.
Godine su prolazile, a onda jednog jutra policija na vratima. Sin im je poginuo i trebalo je da ga idetifikuju. Nesrećni roditelji skrhani od bola pošli su ka mrtvačnici. Posle toliko godina ležao je ispred njih, malo stariji i vidno istrošen, kosa mu se proredila. Gledali su svog sina na tom odvratnom i hladnom mestu i tek tada shvatiše, njihov jedinac nije imao noge.
Bio je ratni vojni invalid!
