Beše 1946. godina, Beograd skoro oslobođen, još se na svakom mestu osećao rat. Vidljivi su tragovi te prokletinje.
On mlad kapetan, a tek mu je dvadeset četiri, a ona beogradska dama, tridesetosmogodišnja udovica, bez dece. Lepa, kao da je tek sada dobila na svojoj eleganciji. Struk tanak, a kukovi i grudi su pravili taj peščani sat od njenog tela.
Zavoleli su se slučajno.
Jednom prilikom joj je pomogao na pijaci, dok su joj seljanke dobacivale razne uvrede. “Kurvo buržoazijska, zar te nije sramota, crkni”, bilo je svačega, pa čak i pljuvačke po njenom telu, licu. Prvo su se nekoliko puta sreli, jer joj je ponudio svoju pomoć, oko nabavke namirnica. Kapetan poznaje jednu divnu ženu, seljanku koja će povoljno ustupiti gospođi svoje proizvode, a i njoj će dobro doći sigurna mušterija, da prehrani svoju decu.
Posle su susreti postali češći, mogli su noćima da sede u njenom saloncu i da pričaju. On njoj o svom selu, roditeljima i sestrama koje su streljali. Ona njemu o životu, o mužu koji je izvršio samoubistvo. Radio je sa okupatorima celog rata, i sada kao najveća kukavica ostavio nju da se bori sa svim posledicama. Nije mogla da utiče na njegove odluke.
Jovan joj je verovao. Naučila ga je kada se pije belo, kada crno vino i da viski nije samo malo bolja rakija. On je njoj pokazao kako od malo brašna i jednog jajeta može napraviti ukusan obrok. Tako je njih pokojna majka hranila. Sirotinja. Posle dužeg vremena mislili su da život ima ponovo smisla. Emilija se radovala svakom padanju mraka, jer tada je mladi kapetan dolazio i noći su postajale im kratke.
Divila se njegovim medaljama i često prstima prelazila preko ožiljaka po mladom telu. O svakom joj je ispričao. Kako ga je i gde dobio. Stalno se oduševljavala njegovoj hrabrosti.
“Nije to hrabrost”, rekao joj je, “već želja da poginem, hteo sam da me posle smrti porodice nema.”
“Kada su oni streljani”, šaputao je, “nisam hteo više da živim, hteo sam da i ja poginem. Zato sam tako jurišao glavom, gde drugi ne bi ni nogom”.
Plakao je kao kiša, posle dugo vremena.
Pao je Emiliji u naručje i plakao satima, sve ono što mu se nakupilo za godine rata. Sve što je video, proživeo, izlazilo je tu pred njom. Grlila ga je dugo, ljubila u čelo, obraze i oči. Plakala je i ona sa njim. Jutro su dočekali na balkonu. Grlio ju je dugo i snažno, kako samo muškarac koji voli ume.
Osećala se napokon živo.
Želela je da mu kaže za izostanak ciklusa i da misli da još jedan život raste u njoj. Ne zna zašto je to prećutala. Otišao je na posao i obećao da će doći ranije. Emilija je želela da spremi večeru i kolač i saopšti Jovanu vest.
Hodala je ulicom sa punim cegerima i zamišljala kako će izgledati njen dragi kada mu kaže za zrno njihove ljubavi koje raste u njoj. Osmeh sa lica brzo joj nestade, kada ispred nje iskoči razularen znojav i sav prljav muškarac. Više je ličio na zver, nego na ljudsko biće. Oči su mu bile krvave, a lice iskeženo.
“Opa gazdarice, ti se dobro hraniš, dok mi krvarimo po šumi”, još jače se iskezi. ”Misliš da neću doći po svoje. Dosta mi je onaj tvoj propasnik ostao dužan, a ja ne opraštam!” siktao je, “Oko za oko zub za zub!”
O bože odakle ova utvara – pomislila je, bio je saradnik njenog pokojnog muža. Nikada ga nije podnosila. Nešto joj je smetalo kod tog čoveka.
“Misliš da ću zaboraviti i pustiti to tek tako?” unosio joj se u lice. “Teodor nikada ne oprašta!” ponovio je.
Zar nije uhapšen, proletelo joj je kroz glavu. Čvrsto se držala i nijednu mimiku na licu nije napravila, a bojala se…
Jednom rukom napasnik je uhvati oko struka iskezi joj se poslednji put u lice i opali…Pravo u stomak. Pucanj je odjeknuo. Osetila je samo toplinu, toplinu od krvi koja se razli po njenoj haljini. Pala je na ulicu, cegeri su joj ispali i rasuše se pored njenog mlitavog tela. Krv je lila na sve strane. Fleka na asfaltu se širila. Sve što je videla je kako ubica nestaje između ruševina od zgrada. Gubila je svest i samo rukama poslednji put pritisnula stomak. Njenu ljubav.
”Ne boj se, mama i ti idemo na bolje mesto”, prošaptala je.
Svet je već počeo da se okuplja oko Emilijinog beživotnog tela.
