Kako zaustaviti srce, a znaš da nije realno to što ti ono otkucajima traži? Kako sputati plimu i osećaje koji nadiru u tvom telu, a znaš da to ne sme? Kako stopirati krv da ne vri po venama, kao voda na vatri, jer nije ispravno to zbog čega kipti?
Pokušaš, probaš, imaš već godine i iskustvo, znaš…
Ali ne ide to tako, ne možeš da zaustaviš. Kao što ne možeš da kažeš srcu, hajde ti sada ubrzano počni da kucaš, jer tako treba, ovo je dobra prilika, tako isto ne možeš da mu kažeš stani, smiri se, ne kucaj. Možeš u stvari, sve možeš, ali hoće li te poslušati?
Neće, jer ono ne sluša, ono kuca brzo baš zbog one krvi koja počne da vri… ili krv počne da vri zato što ono ubrzano kuca?
Ko će to još znati, to je isto kao i čuveno pitanje o koki i jajetu.
Tako i ovo da li srce uzvri krv ili uzvrela krv ubrza srce. I ne obaziru se oni ni na godine, ni da li treba, ni ko je ko, ko je šta, je li moralno, a još manje na to šta će reći. Ma ne slušaju te ni da li ti to smeš, samo te gurnu u tu priču, pa se ti vadi kako umeš i znaš. Ti vodi borbu sa vatrom koja to sve pokreće. Kažeš sebi onda stani, zauzdavaš se, kao mladi ati na livadi. Braniš se, pokrivaš, lažeš. A što? Zato što nije u redu, što ne treba tako…
“A ko je rekao da ne treba, da je loše, ko je rekao da se zauzdaš?”, pitaš.
Eeee, oni mnogi pre tebe što su isto to osetili i što se nisu možda zaustavili, ee oni! Stradalnici od iste te kiptuće krvi. Oni što su i mnogo više zažalili, jer nisu na vreme stali i zaustavili to lupanje srca. A šta kažu oni drugi? Ima li njih, što nisu nastradali i zažalili?
Ima li ih?
Ima vala, ima ih, ali oni se obično navuku na taj osećaj, pa im ne traje dugo. Godinu, dve, neko vreme, pa onda opet ispočetka. Traže onaj početni udar, onu prvu vrelinu, ono prvo bacanje ključa, što bi rekli. Više ne umeju bez njega. Pa boluju svaki put kad ono jenjava. Svi na isto dođu, izgleda.
Ovaj prvi boluje jer je zaustavio i nikada nije pustio da oseti do kraja, a ovaj drugi baš zato što je pustio i osetio i više ne može nazad.
