Danima slušam o motivaciji, to dođe kao neka nova religija 21. veka. Sve što želiš tu je, u tebi, treba samo da ponavljaš i ostvariće se. Zamislite samo i jako verujte i to je vaše. Sve je u vama, ponavljajte želim to, to je moje. Sve takve i slične postove slušam, čitam, o tome se samo priča. Kada ste na poslu, u izlasku, bilo gde svako je otkrio neki novi način kako da ostvari snove…
Zastane čovek, pa se zapita…
Da li je istina, je l’ stvarno tako funkcioniše? Pa se pitaš onda šta sa tobom nije u redu, što tebi ne polazi za rukom, jer tako je lako… Samo pred spavanje ponavljaš i želiš i eto ga za par dana. Tvoje je, uspesi se nižu, sve ti je dobro. A ako i nije, sam si kriv, nisi dovoljno želeo, nisi jako verovao, nisi izistinski to osetio.
Opet stanem pa se zamislim, ma je li to realno, može li to tako?
A onda se setim svoje pokojne bake i njene priče. Nije ona tu priču izmislila, niti otkrila i njoj su njeni, neko od njih preneo. Kaže staviš ispred sebe tri četri predmeta koja želiš ili imaš. Recimo čašu, makaze i olovku i onda naglas kažeš šta bi hteo imati. Izabereš nešto od toga, npr. olovku. I ponavljaš to pet puta: “Ja želim olovku, olovka je moja, želim olovku…” i sve tako danima. Uradi to i veruj jako, zatvaraj oči. I šta onda? Ništa, možeš i 5 miliona puta to ponavljati na dan, i noć, ali olovku nećeš imati dok se ne pokreneš i uzmeš je.
Razumete, reči nisu dovoljne, pokrenite se i preduzmite nešto!
