Posmatrala sam Aleksu koji mi je išao u susret, činilo mi se kao priviđenje. Koliko je vremena prošlo, možda 10 godina… Ugledao me je i jasno sam videla da je i njemu nelagodno. Kod mene se strah mešao sa srećom, uplaših se da će samo proći. Dugo je vremena prošlo, promenio se, pomislih.
“Ivana, zdravo”, osmehnuo se.
Uzvratih jednim “zdravo”, molila sam se da me glas ne izda, a tek suze, ne nikako nemojte, bila sam sve jača u svojoj molitvi. Milion puta sam zamišljala ovaj susret, šta ću reći, kako ću stati, a sada je sve to palo u vodu. Stajala sam sa blagim osmehom i praznom glavom. Reči nije bilo. Otišao je u ljutnji pre skoro 10 godina. To je i bilo razumljivo, bio je povređen, jer nikako nisam mogla da odlučim. Stalno sam tražila još vremena.
Rastrzana između ljubavi koje osećam kao žena i one majčinske koja svakako nije imala konkurenciju.
Osmehnuo se prvi i predložio kafu rukom pokazujući na obližnji kafić. Bez razmišljanja sam pristala. Hodali smo i ćutali, bilo je nekako nestvarno. On i ja opet, jedno pored drugog. U kafiću je sve išlo spontano i nelagodnost se brzo izgubila. Zanimalo ga je gde sam, šta radim. Nisam mnogo toga imala da kažem, “Tu sam, deca su odrasla i više im mama ne treba. Imaju svoje živote, prijatelje,ljubav… Muž, tu je… radi puno… ništa novo.”
Ćutao je Aleksa.
“A ti?”, pitala sam uzbuđenije nego što je trebalo, “Oženio si se, u vezi si?”
“Imao sam dosta veza i vezica”, nasmejao se, “zadovoljavao bih svoje telo, ali ne i srce. Nije mi više malo godina i ne želim pored sebe neku klinku čije bi mi ponašanje išlo na živce. Želeo sam nešto ozbiljno, ali nije išlo”, slegnuo je ramenima.
Obradovala sam se što to čujem, jeste možda zlobno sa moje strane što se radujem tome, ali bilo je iskreno. Drago mi je što nema nikog bitnog pored sebe. Zagledao me je, i to onako značajno, postade mi neprijatno, da li misli da sam ostarila? Da li sam se promenila? Ja i moja glupa navika da hodam čupava i bez šminke. Srknuh kao nehajno svoj cappucino. Osmehivao se, znao je da mi je nelagodno.
“I kaješ li se što nisi tada pošla sa mnom?”, kao grom iz vedra neba.
“Ne znam”, bila sam iskrena, “Nekada da, nekada ne. Znaš i sam, teške su to teme, pustimo to”, kroz glavu su mi prošli klinci koji su tada imali 8 i 12 godina.
Izabrala sam njih i verovatno bih opet tako. Mama svaka zna da su uvek deca prva, pa tek ona. Ne kažem da je to ispravno i da tako treba, ali ja sam tada tako odlučila… Ćutao je Aleksa, još malo je pogledom ispitivao moje lice i telo, pitao se da l’ se kajem i šta bi bilo da sam pošla sa njim? Poznavala sam i ja njega dobro, znam šta misli.
Neću reći da se u vazduhu nije osetila ta energija.
“Slušaj, šta radiš večeras?”, trudio se da mu glas bude miran, “Možemo na piće, ako imaš vremena?”
Ma imam ga na pretek, pomislih, nikome nisam potrebna, možda samo da im dovršim večeru i neće me se ni setiti. Eventualno Jela može da dođe na trač partiju, znala sam svoj raspored unapred. Zabacih kosu, oduvek je voleo to, “Uff večeras, ne mogu imam nešto sa ovim mojim devojkama organizovano, izvini”, slagah i ne trepnuh.
Namračio se, “Dobro, drugi put onda”, pokušao je da prikrije razočaranje. Proklinjala sam sebe u tom trenutku i nema šta nisam sebi opsovala, ali znala sam da opet moram biti jaka. Jer ako se upustim ovaj put će to biti bez povratka. “Naravno, ima dana”, osmehnuh se jedva, a mogla sam zaplakati. A ko zna… možda i bude drugog puta… možda i ima dana…
