Bile su treća godina na faksu i letovale u Herceg Novom. Mia je već danima nagovarala Tijanu i Dušicu da skoknu do Dubrovnika njenim Citroenom.
“Hajde taman da upoznate Daria”, mladog Dubrovčanina, kojeg je ona prošlog leta srela tu u Crnoj Gori. Imali su kratku avanturu, ali su ostali u kontaktu i svakodnevno se čuju.
Krenule su rano ujutru i dok je Mia bila uzbuđena, jer će se konačno videti opet uživo, a ne samo video pozivom, drugarice su je peckale.
“Je l’ ti znaju tvoji da ti se sviđa mladi Dalmatinac?”
“A sta će ti reći kada im dovedeš dečka sa mora? Mene bi moj tata izbacio iz kuće”, reče Dušica, “On je ratovao protiv Hrvata.”
Mia je prevrnula očima “Jeste, jeste, dedu su Hrvati oterali, a pradedu ubili!”
“Jaoooj, prestani više”, reče joj Mia, “Dosta o istoriji tvoje porodice.”
“Samo kažem, tako su mi rekli, a i oni sve Hrvate zovu Ustašama!”
Tijana se nasmeja, “Stvarno je l’ i taj tvoj Dario ustaša?”
“O Bože, glupače jedne prestanite!”, smeh je odzvanjao u kolima, “Jeste on je ustaša, i to najlepši”, ote se mladoj devojci i uzdahnu, onako setno.
“Jao, mene bi izbacili iz kuće!” reče već ozbiljno Dušica.
“Prekini molim te, rodila si se ‘97 i nemaš pojma ni o kakvom ratu!”, prekori je Tijana, sad već davajući nesvesno podršku Mii. Vozile su se i raspravljale o politici koja ih uopšte nije zanimala. Mia je samo mislila na Dariove zelene oči i onu tamnu kosu, smišljala je šta će biti prva rečenica koju će izgovoriti i kakvu pozu da zauzme, da deluje kao da joj nije stalo, baš toliko…
“Zar tvoja baba nije Hrvatica?”, upita Mia Tijanu.
“Jeste, ali ona je sada naša, deda je tako naučio!”
Prasnuše u smeh sve tri, “Kako naučio?”
“Ne znam, sada je naša, slavi slavu i naš Božić!”, slegnu ramenima Tijana, “Mama kaže da do tog rata nije ni znala ko je ni šta je, nikada je nije niko učio…”
“A pa znači, ti si četvrtina Hrvatica”, bocnu Mia prijateljicu, “sada se ne možeš družiti sa Dušicom, oni ne vole Hrvate!”, nastavljala se cika i smeh u malom Citroenu.
“A ne, ne, ja sam Srpkinja, vidi i tetovažu imam na ćirilici”, branila se kao Tijana.
“Aham… otkinuće ti ruku u Dubrovniku”, peckala je i dalje Mia.
“A da stvarno obučeš duge rukave?”, ozbiljno i pomalo uplašeno upita Dušica.
“Pa ako tamo ima takvih kao tvoj deda i otac, onda bi i trebalo!”, cerila se Mia i posmatrala u retrovizoru svoju drugaricu, koja je samo besno frknula u stranu. Ne znajući skoro ništa o svojim komšijama, sem glupih i naduvanih priča što su se čule sa raznih strana, stigle su do Dubrovnika. Parkirale u garažu sa obezbeđenjem, naravno na Dušicino insistiranje, jer ipak… BG table. Brzo su stigle do raskrsnice i čekale da se Dario pojavi, krajem oka su uživale u prizoru prelepog Dubrovnika. Pored sve vrućine ostavljao je bez daha, ali svojom lepotom. Mia čim je videla svog momka osmehnu se, nesvesno i zadrhta.
“U jbt najebale smo”, procedi kroz zube Tijana, “Ovaj njen Hrvat izgleda baš onako kako je oduvek zamišljala da treba frajer da izgleda!”, poznavala je svoju drugaricu još iz vrtića.
“Da, i vidi mu stajling”, nastavi Dušica, “Izbledele farmerke, starke i obična bela majica.. kao da ju je pitao…!” Dario je prešao ulicu, poljubio Miu u obraz i sa onim osmehom što razoružava upoznao se sa devojkama.
“Uh, ako su svi ovakvi onda deda izvini, al’ ti nemaš pojma!”, procedi Dušica.
“Šta dida?, okrete se Dario. Mia je već pogledom sasekla svoju prijateljicu. “Ma ništa, moj deda obožava Dubrovnik”, promuca zajapurena Dušica.
“Aaa, pa da, videćete kakav je to grad, vodim vas u obilazak!”, namignu Dario devojkama…
