Ono kada te prošlost seti, pa ti se uz to i javi, i ne samo da se javi nego i ne odustaje… A tebi milo, milo ti i teško, u isto vreme. Rado bi joj odgovorio, da te vidi sada ta tvoja prošlost, kako ti je bolje bez nje i kako si važniji i ništa, ama baš ništa ti ne fali.
Kako je se ti i ne setiš, ni ne razmišljaš o njoj.
Nikad, ali nikad pijan ne poručiš onu pesmu, nikad u drugim ženama ne traziš nju, nemaš njen broj i ne ulaziš na njene profile da vidiš kako je ona sada. Ne zanima tebe ta tvoja prošlost, briga te, i to bi bilo dobro da joj pokažeš.
A znaš da lažeš, da želiš je u suton, i da još, doduše po nekada maštaš, šta ste mogli i šta ste trebali. Preboleo si ti to nekako i ideš dalje. Živiš i zaboravio si, ali ovako kada te pecne i čačne…
A što li i ta prošlost ima potrebu da te pecne? Možda da bi i ona tebi pokazala da je nije briga, da ni njoj nije stalo, i da ni ona u suton ne misli… Da i ona pokaže da je važnija i da joj dobro ide…
Voli prošlost da bar na momenat postane sadašnjost, a možda na mikrosekund i budućnost. Ali veruj mi, i to kažu iz iskustva mnogi, prošlosti je najbolje tamo u prošlosti! Tu joj je mesto.
Ne pecaj se… nema ništa novo da ti kaže.
