Uvek je po par dana svog odmora provodila u Ulcinju. Jedino što je mrzela je bilo prebacivanje iz Budve u Ulcinj. Trebalo je spakovati kofere posle sedam dana i ostalih sedam provesti drugačije. Budva je ubrzana, ne spava, uvek se nešto dešava – ljudi, izlasci, kafići…
A Ulcinj je skroz druga priča – mir, tišina, beli pesak, vetar i plitko more. Godinama tako radi. Vrućina je nesnosna, a gužva još gora. Proći Sutomore je pravi pakao, oduvek je mrzela to mesto, nekako nije po njenom ukusu, natrpano i izgleda kao luna park za siromašne. Smejala se svojoj konstataciji. Muziku je odvrnula jače, jer imala je još dobrih sat vremena do njenog raja na moru.
Posle naporne vožnje i borbe sa nesavesnim CG vozačima, zaustavila je kola ispred ogromne kuće sa lavovima na kapiji i naravno fontanom usred velikog vrta. Deda sa sedom bradom je sedeo u dvorištu, osmehnula se kada ju je video. Bio je u čistoj beloj košulji i u pantalonama strogo opeglanim na ivicu. Pošao joj je u susret.
“Stigla si, očekujem te već danima. Dalina!”, pozva ženu, “došla nam je Bojana”, reče kroz osmeh. Debela žena, teškim koracima kretala se iz nečeg što su nazivali letnjom kuhinjom. Veselo se smejala, Bojana je izljubila starca.
“Još si živ, sve se nadam neću te zateći!” bockala ga je.
“Bježi tamo bezobraznice, rekao sam, prvo da te udam, pa ću Bogu na ispovest”!
Čvrsto je zagrlila i gospođu sa visoko podignutom punđom.
“Nervira li te ovaj đed?”, nasmeja se devojka.
“Malo on mene, malo ja njega”, sa teškim akcentom je odgovarala žena. “Hajde sedi, sigurno si umorna, stiže kafa i ratluk”
Bojana se smesti u hlad ispod velike tende, voda iz prskalica je zalivala uredno pokošenu travu.
“A ti opet sama, nikada muža nećeš naći, ja ću ovde da te udam, ne može žena sama”, počeo je odmah, kao i svake godine, svoju priču deda Alamar. Za njega je neshvatljivo da žensko preko trideset godina nije udato.
”Samo skitaš, treba decu da rađaš!”
“Joj, neću vala, pa nek sve ide dođavola, rodiću, pa ću sama da ga gajim! Šta će mi muž?”, cvrkutala je Bojana znajući da to starog dodatno nervira, “Šta će mi, da ga služim, kao što tebe teta Dalina služi?”
“Tako je, rodi ti bar jedno sebi”, pridruži joj se žena, “Koga briga za muškarce? To su nova vremena, niko nikog neće da sluša. Eto i naš najmlađi sin u Švajcarskoj radi šta hoće, razveo se”, tišim glasom je govorila.
“Eto, udaću se ja čika Alamare za njega, pa ću srediti i njega i vas”, bocnu opet starog.
“’Ajde, ‘ajde ti, spremna ti je tvoja sojenica i ove godine, rekli smo bez plaćanja, to ja častim!”, oštar je bio deda, “A ako se udaš za njega, ja ću odmah da se selim na onaj drugi svet, jer dvoje takvih niko neće preživeti u istoj kući!”, našali se čovek i podiže ruke ka nebu. Bojana zagrli starca i pođoše prema sojenici gde je uvek odsedala.
“Vragu jedan, uvek se smeješ tako kao da je sam anđeo sišao sa neba, zavoleli smo te!”, pomilova je deda po kosi.
