U mraku sobe gledala je knjigu, njene korice. Čudno, značila joj je ta knjiga. Dobila ju je od prijatelja njenog druga. Viđala ga je samo sporadično u lokalnom kafiću. Znala je da nije baš u legalnim pričama i kažu da nije naivan.
Svašta, nikada ne bi rekla.
Izgleda tako pitomo. Baby face i nežan osmeh. Ipak, u njegovim očima možda je i bilo nečeg zastrašujućeg. Ledeno plave oči, nekako se smrzneš kada te pogleda, ali njegov osmeh razoružava. Prosto deluje tako da moraš da mu veruješ. Sedeli su nekoliko puta. Voleo je da priča sa njom o knjigama, filozofiji i njenim životnim stavovima.
Smejao se, ali ne podrugljivo, već onako iskreno njenoj naivnosti. Umeo je da je podrži, tu u društvu, kada bi joj rekli: “ćuti, ne znaš ti šta je život, ušuškana si”. Durila se, kako ne zna? Naravno da zna, to što nije preko išla, nije krala, radila poslove, ne znači da nista ne zna, mislila je. Lokalni mangupi.
Ali on je bio drugačiji, tih, nekako mudar. Nije puno pričao, a ni često dolazio u kraj. Volela je kada bane i jedva čekala da prepriča šta je čitala. Razumeo se u to nekako. Iako su joj svi zavideli na tim razgovorima, ćutali su. Možda samo kada nije tu neko bi iskomentarisao, ali tiho o njemu. Svaki put ostala bi otvorenih usta, nije te priče nikako mogla da poveže sa njim.
Nema šanse, nee, ne, nije to bio on.
A i ovi dripci u kraju sve preuveličavaju i lažu brate. Jednom posle njihovog razgovora rekao joj je: “Imam knjigu koju moraš da pročitaš.”
Bila je radoznala, jedva je čekala da joj padne šaka ta knjiga. Prošlo je par dana kada joj je Cvrle šanker tekao “E ostavio onaj – bojeći se i ime da mu izgovori – neku knjižurinu za tebe.”
“O daj bre, pa kada je bio?”- upita ona.
“Pre neki dan, jbm li ga, prošle nedelje.
“Debil, lečeni narkić, ne može danima da mi da knjigu”, frktala je u svojim mislima…
Kao najveće blago, čitala je danima, ne želeći da je ispusti iz ruku.
AKO NE DOČEKAM SUTRA – tako se zvala.
Shvatila je surovost njegovog načina da joj pokaže kako on živi. Danima je knjigu nosila u torbi. Ako se slučajno sretnu da mu je vrati i naravno razmene mišljenje. Prošlo je više meseci, knjigu više ne nosi sa sobom, njega nema u kraju. Kažu nisu ga videli.
Pre neki dan je ponudila onom zajedničkom prijatelju da je ostavi kod njega, pa nek mu je on vrati. Rekao je “OK, kad se vidimo, daćeš mi”. Prošlo je opet dosta dana i sedela je tu u kafiću i opet se prepucavala sa lokalcima.
Odjednom tišina i neki čudan osećaj je imala na sebi, na svojim leđima, kao da je neko posmatra.
Bio je on, malo možda mršaviji, umornijeg lica, ali isti osmeh. Došao je sa nekom “prepi…”, duge noge, uzak struk, veštačka kosa, nokti, obrve, o ustima i grudima da ne pričamo. Ćutala je i bila nepravedno besna.
“Gledaj ti nju”, pomislila je.
“Treba da ti vratim knjigu” doviknula je, “dugo je kod mene.”
“Neka je”, pogled nije dizao ka njoj, “bolje joj je kod tebe nego kod mene. Veruj mi.”
I poverovala mu je.
Više ga nikada nije videla, nije svraćao u kraj, ni u kafić. Čuje od ovih da je preko. Neki kažu i da je pao, neki da nije više među živima…A ona čuva knjigu, ponekad pomiluje korice i zna da će se opet sresti…
Ako ništa, duguje joj da je izanaliziraju, bar…
