Jadranka, žena koja je ime dobila po moru, a mora nikada videla nije. Žena na čijim se plećima mnogo toga prenelo. Visoka i jaka, duge kose, čvrsto vezane u punđu. Muških pokreta, ogrubelih ruku i teških koraka.
Jadranka je rođena sada već davne 1955. i dadoše joj ime po moru. A život joj nije dao da vidi nikada to po čemu nosi ime. Dao joj je život neke druge stvari i to na pretek. Dao joj je teret, muku, muža pijanduru, bolesnog sina, ćerku koja je pobegla od kuće.
Jadranki je dodeljena sudbina mučna, da rano ustaje, kasno leže, a po ceo dan da ne staje. Ćuti ona, savija svoja leđa koliko može, trpi uvrede i po neki udarac.
Navikla je tako.
Ruke sa žuljevima ispucale stignu i na njivu i u štalu, sina nepokretnog da presvuku i vruću pogaču da mu prinesu. Jadranka i pijanog muža prenese do kreveta, skine odelo pa ga pokrije, da ne ozebe. A onda samo rukom mahne kroz ustajali vazduh u trošnoj kući. Nema kada ni da misli šta joj je sudbina spremila. Sedne ponekada ispred kuće na hladan kamen, gleda nekud i pita se da li joj je kćer dobro. Jadranka se ni tu dugo ne zadržava, jer mnoge obaveze stoje i čekaju da joj sednu na savijenu kičmu.
Jadranka je ime dobila po moru, a nikada ga videla nije.
Videla je plavetnilo oko svojih očiju od teških pijanih pesnica. Videla je isti onaj kamen na kom nekad sedi kako joj struže lice, dok u letu pada od siline udara. Nehaje ona puno za more ni to što ga ugledati neće, već samo kada bi malo mira dobila i odmorila u tišini ove kosti koje škripe od tereta nad njima…
