More, volim ga, zašto ne znam… Volim taj topli pesak pod nogama kada celo stopalo utone u sitna zrna. Vrelinu koju osetiš rashladi mali talas vode koja te pomiluje. Taman onoliko koliko treba da toplotu spusti na prijatnu.
Volim jutro na tom velikom plavetnilu i njegov miris tada.
Tišinu koja me okružuje u tim časovima i šum talasa dok se razbijaju o moćne stene.
Srce moje tuče u tom ritmu, tada se prilagođava udarima silne vode o kamen.
Zašto volim more? Opet kažem, ne znam.
Osećam ga nekako, kao da smo bliski, ali isto tako osetim i strah i poštovanje. I sada mene privlače te dubine nepoznate i sada želim kao kakvo dete da zaronim dole, duboko i vidim tu tajnu, magiju skrivenu od svih. Možda me zato i mami, jer slični se prepoznaju. Na površini ustalasano i peni, nemirno i neukrotivo…
A dole, kada zaviriš, dublje, jače, kada odstraniš prvi sloj… mirno, tiho, skoro nečujno. Spremno da ti podari sebe i svoje tajne, želje. Samo ako si dovoljno hrabar da zaviriš…
Volim kada se sunce, bilo jutarnje ili ono u sumrak, prelama po površini, pa dobije crvenu boju, more postane još plavlje, a talasi čini mi se još belji, od pene koja se razigrala. Kao da se pozdravljaju i raduju novom danu ili noći koja sledi.
Još više volim tamu večeri, a mesec visoko na nebu nekada pun, a nekada mlad, obasja to čudo od vode. Tada se ono baš primiri i postane crnje i modrije od najtamnije noći.
Čini mi se tamo negde se spaja sa nebom, zraci meseca ne znaju da li se pružaju po moru ili nebesima… kraja im nema, deluje mi…
Volim more i stoti put, zašto ne znam, ima ta nit što nas spaja, što mene tera njemu. Zato što se prepoznajemo, jer znam osećaj da budeš čvrst i samostalan, nedopustivost da te neko ima, ali i želju i potrebu da nekome pripadaš…
