Seda kika joj se spuštala niz leđa, povela je svo svoje troje dece na njima tada nepoznat grob. Na spomeniku je stajala slika mladića, nije mogao imati više od 28 godina. Sela je na klupu, štap spustila pored sebe. Deca su je gledala zbunjeno, odavno ni oni nisu bili deca. Majka je imala preko sedamdeset, tako da su i oni već u zrelim godinama. Čekali su šta će im mati reći, šta rade tu.
“E, pa deco moja, vreme je da saznate, ovo je vaš otac!”
Puklo je kao grom. Slušali su svo troje, ali nije im dolazilo do mozga.
“Vreme je da znate istinu, neću ja dugo, pa eto…”, više nego sigurnim glasom izgovarala je starica.
“Šta pričaš, mama?”, javio se najstariji sin, “Kako otac?”
“E, pa nije sve kako mislite da jeste, to je vaš otac”, nešto tišim glasom reče im majka. Ćerka je gledala, najmlađi sin je ćutao oborene glave.
“Žao mi je sto pre nisam imala hrabrosti za ovo”, nastavi starica, “ali to jeste vaš pravi otac i moja najveća ljubav!”
Tišina na groblju kao da je postala jos tiša.
“Bio mi je godinama ljubavnik i sluga na imanju vašeg zvaničnog oca na papiru”, nastavi žena, “on mlad, a ja tek udata za bogatog momka.”
“Sreli se i zavoleli, a vremena su tada drugačija bila. Razvod nije bio moguć, a i od čega bismo živeli?”
Pričala je majka priču od početka. Svo troje dece u šoku i neverici, samo su gledali u sliku na spomeniku, čas u majku. Pričala im je potanko i nadugačko, kako su se zavoleli, kako su se krili. Obećavali jedno drugom da će na kraju pobeći zajedno i biti onako kako treba.
Kako se zadesio prvi sin, najstariji, zatim devojčica i onda ovaj najmlađi. Pričala im je koliko je patio, jer nije mogao da im bude tata, kako su se tajno sastajali i koliko su se voleli. Kako je maštao da budu skupa i da ih samo bar jednom on uspava. Da sve što želi je da ih ljulja na krilu.
Majka je pričala, a deca su ćutala.
Najstariji je odbijao i da poveruje u to, ćerka je saosećala negde sa majkom, a najmlađi sin je poredio sliku sa groba sa sobom. Analizirao je, posmatrao neznanca i tražio deo sebe na njegovom licu.
Rekla im je mati i zašto se odlučila da ostane u braku i kako je sve činila da se čovek koji ih je odgajao ne oseti zapostavljeno. Poštovala ga je do njegove smrti, ali nije ga nikada volela. Oduvek je negde mislila da je i on naslućivao da oni nisu njegovi.
Ali bila mu je zahvalna što nikada o tome nije ništa pitao i što ih je voleo i podizao kao svoje.
Objasnila je deci da ljubav koju je osećala prema mladiću, koji tu počiva, bila je jaka i iskrena. Volela ga je više od života svoga i samo je čekala momenat kada će pobeći negde daleko od svih i svega. Naravno sa njih troje, sa svoja tri ptića. Ali baš kada je treći sin imao samo 4 meseca, nesrećni mladić se utopio u reci.
Od toga dana kao da se i ona utopila, ostala je da živi tako kako je morala. Nije se žalila, život joj nije bio lak, ali nije bio ni rđav. Imala je njih troje i svoga muža, kome je uzvratila zahvalnost za svu nesvesnu žrtvu koju je on podneo. Gledala ga je do smrti, ali ljubav više nikada nije našla.
Nije je ni tražila, njena ljubav se utopila!
Imala je njih troje i prenela je svu svoju želju i potrebu samo na to da oživi sećanje na voljenog muškarca, gledajući kako oni odrastaju i postaju ljudi. Emocije i dušu je zatvorila. “Sada kada osećam da mi je kraj”, reče jasno i glasno, “želim deco da znate istinu i želim ovde pored njega da me sahranite.”
Najstariji sin se pobuni, on neće i ne može biti sin tamo nekog sluge, niti može podneti da mu je mati bila takva žena. On ima svog oca, čoveka koji je njemu bio otac! Bunio se najstariji sin žestoko i jako. Majka je ćutala i mirno slušala.
“Možeš kako hoćeš, ja ti kažem šta je i kako je!” opomenu ga starica.
Ćerka je plakala, bilo joj je teško, osećala je potrebu da zagrli majku i da kaže da je razume, a bila je i nekako ljuta. Počeše da joj se vraćaju slike oca, onog koji ju je odgajio, njihovi momenti i bi joj ga žao. Ali osećala je i radoznalost prema utopljenom mladiću, htela je da sazna ko je i kakav je bio. Zanimalo ju je.
Najmlađi sin sede pored majke. “Dobro mama, biće kako želiš.” reče na zaprepašćenje brata i sestre. Majka ga pomilova po kosi kao kada je bio mali. Vide osmeh na njegovom licu i onu istu rupicu na obrazu koju je ceo život gledala i tajno joj se radovala. Bila je ista kao kod njega, on je toliko podsećao na svog pravog oca.
“Budi mirna mama, biće kako želiš, sigurno, veruj mi!”, značajno reče i jos značajnije podgleda starijeg brata. Majka se osmehnula, znala je da će biti tako, jer on je prosto isti svoj otac! A taj kada nešto obeća, tako je i nikako drugačije!
