Pozvala ju je telefonom, “Dolazi brzo, ludak mi izbacuje stvari kroz prozor”.
Bile su najbolje drugarice iz detinjstva još. Sela je u kola i odvezla se dva bloka dalje. Mina je skupljala ispred zgrade svoju garderobu, Tea je brzo izletela i pridružila se svojoj prijateljici. Cela ulica je bila prekrivrena stvarima, cipele po parkingu, majice po autima, skupocene haljine su se vijorile sa grana drveća. Kupile su i ubacivale u kola.
“Jbt koji mu je?”, pitala je Tea. Trudila se da uzme što više stvari koje su doletale sa 11. sprata.
“Ma znaš ga”, rekla je zadihana Mina.
“E znam, al’ znam i tebe, šta se desilo?”, bila je uporna Teodora. Bacila je pogled ka nebu i po prvi put zažalila što njena drugarica ima toliko garderobe. Da li će sve izbaciti ili ostaviti nešto, prošlo joj je kroz glavu. Komšije su prolazile, neki su samo okretali glavu, drugi glasno coktali i negodovali, a treći su čak i pomagali u skupljanju. S početka im je obema bilo neprijatno, a posle postade i smešno. Krenuli su već i da se zezaju na račun pobesnelog verenika, koji sve baca preko terase.
“E ovo ti je vrh majica, mogu li nekada da je pozajmim?”, reče komšinica sa trećeg. Mina se nasmeja i namignu Tei. “Uzmi je slobodno, on mi je tu i kupio, ne treba mi!”. Činilo se kao da bombardovanje odećom nikada neće prestati.
“Vidi, ako krene da baca tange svi iz teretane će iskočiti…”- podbadao je nabildovani zvekan od preko puta. “Komšija, ne nosi ona veš!”, bila je domišljata Teodora, “Vidiš da nema nijedne”, sada je već bockala svoju najbolju drugaricu.
“Ludak je prestao izgleda”, zaključi Mina. Trpale su i dalje stvari u gepek kola. Stajale su još malo sa pogledima uprtim ka soliteru, čekale su još. Tea je izvadila dve limenke Coca-Cole i pruži svojoj prijateljici jednu.
”Da čujem šta je bilo”, pitala je ne sklanjajući pogled sa visoke terase.
“Ma ništa, istripovao se, našao mi neke poruke.”
“Aha, je l’ sa zubarom?”, upita brzinski svoju pajtošicu.
“Ma da”, čak kroz osmeh priznade Mina.
“I?”
“Šta iii?, ovo ti je “i”, lete mi stvari na sve strane”, uz otpijanje srka iz limenke kaza joj prijateljica.
“Ma ne pitam te to, nego je li vredelo ove blamaže?”, mrtva ozbiljna upita Teodora.
“Još pitaš”, jedva izusti Mina. Počele su da se smeju prvo tiho, pa sve glasnije i glasnije. “Ološu, baci kosku!”, kao šiparice su se kikotale.
“’Ajde”, zagrlila je Teodora svoju Minu, “upadaj u kola, vozim te kod mene, ko jb budalu!”
Kao i uvek tu su bile jedna za drugu, i kada su u pravu i kada greše, baš i kao kada su bile male i pravile razne nestašluke. Uvek su se pokrivale i čuvale.
Jer, čemu služe prijatelji?
