“Još jedno pivo”, rekao je preko reda na kasi.
Vidno pijan smrdeo je na alkohol i mokraću koja se poznavala na njegovim pantalonama. Niko se nije bunio što plaća preko reda. Navikli su, a i bolje nek završi što pre i ide. Bio je beskućnik u ritama koje podsećaju na vojničko odelo, sedeo je na zidiću blizu str ”Krajina”. Tu ga znaju već godinama, i niko ne zna kako se zove, odakle je, ni koliko godina ima. Deca ga se plaše, žene zaziru, a muškarci okreću glave.
Čupav i neuredan sa prljavim noktima, upalim očima koje su nekako posivele i više liče na životinjske, pije po ceo dan. Isprosi valjda neki dinar ili proda limenke i flaše što ih skuplja po kontejnerima. Tu u šahti i spava na kartonima. Ceo kraj ga zna, ali niko ne zna odakle on ispred marketa “Krajina”.
E pa baš odatle, iz Krajine.
Bio je uzoran domaćin, imao ženu i ćerku. Išao na posao i vraćao se svojoj kući. Živeo normalan život. A onda je počeo taj nesrećni rat. Njega na front, a njih dve kući, čekaju ga da sa vremena na vreme ugrabi koji dan i dođe kući. Mrzeo je rat iz dna duše, a i ko ga ne bi mrzeo. Nije shvatao kako odjednom da se ne volimo. Mučilo ga je i na koju stranu da se da, imao je rodbinu na obe. Voleo je i jedne i druge. Kako da ih deli? Ko je ispravan, a ko ne? Nadao se jutru kada će ludilo prestati i da on pođe svojoj kući, kao i gomila drugih ljudi. Posle nek se pitaju ko je kriv i gde su ti što su ih u to gurnuli. Njih, obične ljude. On ne može da mrzi. Neće to. Voleo je sve ljude.
U početku je pričao ženi strahote koje je video, žalio se da ne razume sve to. A s vremenom se sve više zatvarao u sebe. Osetila je i ona da se udaljava. Borio se kako je umeo i znao, sam sa sobom. Prvo sa sobom a onda sa neprijateljem, ako ga je uopšte i bilo. Sa fronta je sve ređe išao do kuće, a sve češće pio. I sve tako dok ga jedan dan ne nađoše mrtvog pijanog u nekoj vojnoj birtiji, blizu linije borbe. Rekoše mu tada da mu je kuća spaljena, a žena i ćerka… bolje da ne zna…
Prećutaše.
Tražio je onako pijan istinu, razgoračenih očiju tražio je da mu se kaže šta se zbilo… I rekoše mu… mučenice božije…
Tada je zgrabio mitraljez i raspalio po celoj birtiji.
Pucalo je i padalo staklo, a i delovi mesa, čula se ljudska vriska i krv na sve strane. Pobi svoje, vikali su… koje svoje? Koji su moji, a koji vaši, siktao je kao zver.
Uhapsili su ga i osudili, ali u to ludo vreme brzo i pustili.
Ko će još o njemu da brine.
Kažu samo pusti ga, teško njemu, lud je… Od tada on više ne živi i ne mari, od tog dana on ubija sve u sebi… A otkud se obreo ovde niko ne zna. Ćuti on, ćute i ljudi iz kraja. On je davno od sveta digao ruke, jer šta će mu takav svet. A izgleda i da je svetu lakše da okrene glavu, jer šta će i on njemu.
Kome ti da objasniš ludilo u mozgovima koje je đavo uzeo pod svoje, pa su radili sve što oči ne mogu ni pogledati, a ni srce izdržati… samo da rata ne bude…
