Bila je Vaskršnja služba, rano i toplo prolećno jutro. Zvona na crkvama su zvonila u čast sinu božijem, bogočoveku koji nas je naučio da praštamo.
Stajala je u gomili i tiho izgovarala molitvu.
Bila je ljuta, ljuta na sebe…zašto i dalje ne može da zaboravi? Tražila je utočište u molitvi. Znala je da je Vaskrs veliki dan i da Bog oprašta. A hoće li njoj oprostiti? Može li joj se oprostiti?
Volela ga je i dalje toliko glupo i naivno. On tuđi muž, otac dva deteta. Ona majka jedne devojčice i tuđa žena.
Mučila ju je ta situacija.
Koliko god da se radovala njihovim viđanjima, duboko u sebi je znala da je to loše. Izdavala je tamo gde nikada nije bila izdata, a bila verna tamo gde je nikada nisu vrednovali. Ljutila se na sebe. Zašto oseća tu vatru u stomaku? Zašto joj telo trne pri pomisli na njega?
Mrzela je sve one treptaje u srcu kada se približi čas njihovog susreta. Znala je da ne sme. Kvarila je dve porodice i ko je ona da otima oca deci? Muža ženi?
Gledala je visoko u ikonostas, dok je sveštenik pojao.
“Molim te majko Božija, spasi me ovog greha, ako ja nisam dovoljno jaka ti mi daj tu snagu”, šaputala je. Suze su se slivale niz obraze, jer znala je da ne može sebi oprostiti tu izdaju.
Možda bi je i oprostila, ali kako kad svaki put želi da joj se iznova vraća. Svaki put u ranu ona gurne prst i pročačka dublje. Možda će joj i Bog jednom oprostiti, jer on zna da su njena osećanja iskrena i da ne laže. Osećala je ljubav prema tom čoveku. Volela ga je. Možda Gospod i oprosti, ali ona sebi ne može.
Dozvolila je da bude druga.
