Studirao je u glavnom gradu i krenuo kući za Bajram. Radostan što će majci i babu reći da želi da veri Slađanu, lepu studetkinju biologije. On je studirao medicinu.
Pribojavao se malo reakcije svojih na to što je pravoslavka, ali ovo je 1973. godina i ko još na to gleda. Kuvao se u autobusu, gužva, svi su krenuli svojima i studenti i radnička klasa. Kao ne praznuju se verski praznici u Jugoslaviji, a sve puno. Ljudi kao mravi mile, jedva je čekao da dođe kući i da zagrli majku, ona će ga razumeti. Brat mu je devojku već upoznao i njemu se ona dopada. Kako se smeje samo onako vragolasto.
Zna on da ni kod njenih neće biti lako, ali ubediće ih sve. Pokazaće on njima da je dobar čovek i da ce voditi računa o Slađani. Dosta je više brige ko je šta i čiji su koji. Odavno ne treba da se dele. Kasno je stigao u selo i imao je da ispešači jos 2-3 km do kuće. Sretao je svoje meštane i pozdravljao se, radovao se svakom njihovom pitanju. Ima li šta novo, kako je u velikom gradu, ima li cura?? Samo se zagonetno smeškao i odgovarao “Čuće se!”
Želeo je da celom svetu objavi da voli Slađanu. Jedva je čekao da je dovede tu kod sebe u selo. Da joj pokaže staru česmu, školu gde je išao, hrast koji toliko voli. Da je upozna sa svojima, zna da će je zavoleti. Ko nju ne bi voleo? Kuća je mirisala na baklavu, jagnje se već seklo, vruće na stolu ispred doma. Mati mu potrča u zagrljaj, dugo je prošlo od kada ga je videla. Njen prvenac, biće on doktor, još malo mu je ostalo. Daće dragi Bog da se vrati kući tu u selo, i onako nema niko tu da ih leči. Često je majka o tome mislila. Sa ocem se izgrli i ćutke sede pored njega. Nikada nisu puno pričali, ali poštovanje se osećalo u vazduhu.
Za ručkom su ćaskali o svemu, gradu, životu, zemlji, o usevima i šta valja na kući popraviti. Safet je čekao pravi momenat da spomene svoj plan o veridbi. I učinilo mu se u jednom trenutku da i sam okleva. A onda je skupio hrabrost i rekao. Potanko i nadugačko je pričao o svojoj devojci i njihovim željama. Majka je ćutala, značajno je utihnula kada je čula da je Srpkinja i da joj sin planira ostati tamo u gradu.
Otac je palio cigaretu na cigaretu. Nije puno pričao, i ovako retko progovori. Safet je pogledom tražio podršku od brata, hteo je da im on kaže kakva je ta njegova devojka. Brat je samo spustio glavu, i on je se priklonio roditeljima. Dugo je još nesvršeni doktor pokušavao da ubedi svoje. Kako je dan odmicao, čini se da su oni bili sve čvršći.
Majka je plakala, ustajala i sedala nazad, vređala, siktala kao zmija. Safet je nikada takvu nije video. Sledio se, ko je njegova mati, kako može tako da mrzi, a da je i ne zna? Pokušao je da je opravda, ali nije išlo. Babo je bio namračen i ni reč da kaže. Brat na kraju reče da je upoznao tu curu, ali nije shvatao da je to za ozbiljno, već onako. Tešio je majku koja se hvatala za grudi i kukala. Safet se oseti kao stranac u rođenoj kuci.
Kako je to moguće? Kako? Pa zar ne žele da on bude srećan? Njemu sreće bez nje nema. Posle mnogo muke i rasprave babo ustade i reče “Ni kerovi ne valja da se ukrštaju, a kamoli ljudi! Svako svoje, ona u moju kuću neće!”, i izašao je napolje. To je bio znak da je rasprava završena. Svi su ućutali. Hodali su po kući kao duhovi svako sa svojim mislima.
Ležao je Safet na starom kauču i mislio šta mu je činiti, koju stranu da posluša, a koju da izda. Kako god da odluči, kajaće se. Mesec je bio mlad i sijao punim sjajem. Gledao je mladić u njega kao da je čekao da mu on šapne na koju stranu da tera.
A on miran i kao da kaže, “Moraš sam odlučiti, tu ti ja ništa ne mogu. Vi ljudi ste takvi, volite da se delite!”
