Bila je na jutarnjoj službi u crkvi Sv. Petke i posle toga je odlučila da malo odsedi na klupi ispred. Voli taj mir koji tu oseća. Nekako je praznična atmosfera uvek. Svaki dan deluje kao da je svečan. Tišina i mir, a opet puno emocija i nekog lepog titranja u vazduhu.
Sedela je i posmatrala starog slikara.
Tušem je crtao kapelicu, tako oštrim pokretima unosi u život sliku. Činilo joj se da svakog sekunda slika postaje sve jasnija i jasnija. Očarano je gledala. Ona nikada nije umela ni prostu stvar da nacrta. Svaki njen konj i mačka su izgledali isto. Zato se i divila slikaru. Bio je star, sigurno preko 80 godina. Seda kosa i brada uredno podkraćene. Bela košulja opeglana na ivicu. Pantalone i cipele skoro pa savršeno čiste.
Crtao je starac i sa vremena na vreme bacio pogled na mladu devojku koja ga je posmatrala.
“Dobro jutro, mlada damo”, ljubazno je pozdravi.
Uzvratila mu je osmehom.
“Viđam vas često ovde”, primeti slikar.
“Da volim da dođem”, odgovorila je.
“I ja”, nastavi on. Rekla mu je kako ga danima posmatra i kako se divi njegovim slikama, izgledaju kao da su žive. Dekica se zasmeja i kao malo postide.
Dugo su još sedeli tu na klupi i razgovarali.
Stari slikar joj je ispričao da je imao ćerku koja se jako mlada razbolela i umrla. On i njegova žena su još dok im je kćer bila bolesna dolazili tu u crkvicu i sedeli dugo. Kada su izgubili dete, žena se još više vezala za ovo mesto i nastavili su da dolaze. Uskoro im je to postala svakodnevnica. Tu su osećali da su blisko sa svojom ćerkom.
Gospođa je umrla pre tri godine, a on je nastavio da dolazi. Jedinu radost mu čini sada kada je tu i slika. Slušala ga je pažljivo, a on je i dalje precizno vukao linije i dovršavao sliku. Sada ih poklanja dečijoj klinici u Tiršovoj, oni ih prodaju. Sav novac ide njima i deci na lečenju. Ponekad, kaže, ljudi i ovde kupe sliku, tada to ostavlja crkvi kao prilog. Njemu ne treba, ima dovoljno. A i oseća se korisno.
Devojka je bila oduševljena starim slikarom. Toliko nevolja u životu, a on miran i sve sa osmehom podnosi. Pričali su još neko vreme, nije joj se išlo.
Umetnik je završio svoj rad i svečano joj ga uruči. ”Izvoli, neka bude tvoja”.
Ostala je zatečena, slika je bila prelepa, tako realna.
“Hvala, ali ne mogu”, promucala je.
“Hajde ne budali, naravno da možeš, možeš sve što hoćeš, život je pred tobom”, namignuo joj je stari slikar i poklonio se. Sporim korakom se udaljavao.
“Hvala, čast mi je!”, doviknula je cura. Stegla je sliku u zagrljaj kao najveće blago. Sišla par stepenica do crkve , prekrstila se i poljubila ikonu, spustila je na nju sav novac što je imala kod sebe.
