Kišni dan, stoji na autobuskoj stanici mokra do kože i plače. Tako se bar ne vidi. Autobusi dolaze i odlaze.
“Ćero dođi ovde, pod nastrešnicu da ne kisneš”, čuje iza sebe, “Sedi suva je klupa”, govori starija gospođa. Kao mumija sluša je i seda, bez reči.
Ćute još neko vreme.
Gospođa u prolećnom mantilu, sa visokom punđom i urednim manikirom. Stid je sada malo svoje mokre kose koja se cedi na njeno lice. Odelo joj je kao iz veš mašine, natopljeno.
Ćute i dalje.
“Ružan neki dan danas, ubi kiša”, rece gospođa u poznim godinama.
“Neka mu je bar ružan dan”, više za sebe promrlja Milica.
“Neka mu je”, ponovi kao neku mantru gospođa.
Milica je tek tada bolje pogleda, mogla bi joj biti baka.
Starija dama uzdahnu, “Muškarci, prokleti da su!” Pogledala je Milicu značajno u oči, ona samo ih skupi – prokleti da su – pomislila je. Ćutale su još malo, a kiša je i dalje padala.
“Ja sam Slobodanka, a ti?”
“Milica…”
“Uh, lepo ime, tako se zove moja sestra”, u dahu reče gospođa.
“Nego je i tom prokletniku rođendan?”
“Ne, nego svadba”, bez emocija izusti devojka.
“Uh, uh, uh, đavo ga odneo, pa koliko mu je godina?”, upita Slobodanka.
“Njemu 28, a meni 21”, šaputala je Milica.
“Uff, isto kao moj Lazar, tako me ostavio, a ja tek navršila 20-tu, on mlad poručnik, a ja tek pošla na prava. Nije hteo da mu žena studira i oženio se nekom iz svog sela.”
Milica je gledala u gospođu. “Neka i bolje je”, odsečna bi Slobodanka, “Ja sam sudija u penziji i imam punih 80. A da sam pošla za tu budalu, nikada ne bih bila to što jesam.” Milica je ćutala, gledala negde u dalj. “A obećao je prošle godine na moru”, tiho je pričala devojka, “On, ja, deca i kuća na obodu grada”.
“Ijaoj, kao Vedran, Dubrovčanin, on mlad zgodan, a ja tek svršila prava. Obećavao isto to more, kuću, decu… I znaš kako kćerko, oženio debelu što je prodavala tu ribu. A ja patila i plakala. Boga mi godinu celu. Milici se već dopadala ova bakica.
“Znate za rođendan, torta, iznenađenje, vodio me kod svojih… sve”, sada se već mlada devojka poveravala gospođi.
“Ah, takav je bio Predrag iz Kragujevca, vodio me svojima i upoznao.”
“Datum smo zagovorili, ali milija mu bila neka prodavačica iz Kluza, često je kod nje kupovao kravate”, reče Slobodanka. “Znaš i on je sudija, a ja tada pripravnica.”
Mlađanoj devojci ote se i osmeh. Bože simpatična li je ova žena.
“A do pre samo šest meseci vodio me za ruku po istom ovom gradu i smejali smo se”, opet će Milica.
“Ah, takav je bio pokojni Miloš, on je bio spadalo, stalno smo se smejali, advokat. Samo sitan i žgoljav, a voleo da me zasmejava. Ja već tada imala punih 40, al’ majka mu rekla matora sam za njega, pa on oženio jednu od 24, mladu!”, sve je to gospođa sudija izgovarala sa takvom lakoćom i osmehom, dok je popravljala faltu na svom mantilu.
“Znaš Milice”, pomilovala je po kosi, “ne voli žena isto sa 20, 30, 40, a bogami ni sa 50 godina. Svaki put voli jače, voli različito. Tako ćeš i ti!”
Devojka je gledala u baku, prestala je i da plače, gledale su se u oči i činilo se kao da se poznaju ceo život.
“Ali obećao je!”, ote se curi opet.
“Ih, obećao, obećao, pa šta? Obećaće i njoj danas brak, pa ti mogu ja ovde potpisati da si ti sada srećnija nego pametnija što nisi na njenom mestu. Al’ ne vredi, to ćes tek shvatiti kasnije. Obećao i meni Toma što-šta, pa mu ja posle sudila, i presudila za krađu i proneveru. Nisam puno, bilo mi ga žao. Skupio se kao miš, a pre toga samo nestao. A obećao mi…”
Milica se već smejala. “Kako ste Vi čudan život imali!”
“Nego šta sam! Ali hajde da mi obećaš, da sledeće godine na isti ovaj dan opet se nađemo ovde. Pa da mi kažeš ima li nekog tvog Miloša, Predraga ili Tome”, brzo reče Slobodanka.
Devojka se smešila “Hoću, obećavam!”, i ote joj se da zagrli staricu, “Hvala Vam!”
“Ništa hvala, nego popravi kosu malo, onaj mladić već pola sata stoji i gleda te, ni u jedan autobus ne ulazi…”
Milica baci pogled, pokušao momak šutira kamen ispred sebe i gleda u zemlju. Kiša je stala odavno. Brzim pokretom ruke sklonila je kosu sa čela, opet zagrlila Slobodanku i reče joj: “Dogodine!”
Ušla je u autobus, a momak za njom…
