Gužva u zgradi SUP-a, svi stoje u redu za dokumenta. Vrućina dodatno diže tenziju, glupo bi bilo da klime rade… Svi su nervozni, ali državni službenici ne mare, oni rade mirno svoj posao, bez puno stresa. Zašto bi žurili? Nije posao zec, neće pobeći? Ušao je jedan dedica, star je i onako malo pogubljen. Vidi se da je dobričina, to jednostavno se ogleda na licima ljudi.
Oni dobri ne stare ružno.
Delovao je pomalo izgubljeno.
“Izvini sine, izgubio sam ličnu kartu, pa samo da pitam”, bio je ljubazan.
”Evo dođite ispred mene, pomoći ću Vam” reče mlada devojka. Starac je ličio na onakog pravog dedu, kakvog sva deca treba da imaju.
“Hvala ti sine, a hvala i Bogu što još ima vaspitane dece” reče tiho.
“Kakvom Bogu?” reče oštro starija našminkana gospođa, “Vaspitanje se nosi iz kuće, nema Bog ništa sa tim!”
Dekica je pogleda ispod oka.
“Dobro gospođo istina, ali hvala Bogu ima roditelja koji znaju da vaspitaju decu.”
“Opet vi Bog”, reče gospođa sa crvenim karminom, “Bog nema veze sa tim”, sada je već frktala.
“Meni ima i ja u Njega verujem”, mirno joj odvrati starčić.
Sada je već ceo red čekao drugu stranu sta će odgovoriti.
“Gospodine, glupo je verovati u nešto što niste videli”, nastavi gospođa po svome.
Ispod oka su svi gledali u deku i čekali.
“Ja verujem, Vi ne morate!”, reče za nijansu oštrije.
Glave sada kao na teniskom meču počeše da se okreću.
Gospođa je već bila razgoropađena: “Svašta, gluposti, opet pitam kako možete da verujete u nešto što niste videli?” jedva dišući od besa izgovarala je.
Smireno se dedica okrenuo i rekao joj. “Eto, nisam video ni onu Vašu stvar, a ipak verujem da ste žensko!”
Tajac i šalterski radnici zastaše, a onda nastade prvo tihi kikot, pa sve glasniji, na kraju bilo je i ovacija…
