Eto sutra je godina, a njoj se čini kao da je ceo život. Sutra je godinu dana od kada je sudbina htela da razmene glupu poruku na društvenim mrežama. A njoj izgleda kao da život pre nije ni postojao. Kako je to moguće? Zaglibila se i zaljubila, a da joj to nije ni trebalo. Pored svih njenih problema, i nije. Ali desilo se, i to sve tako brzo i nehotično. Nije ni primetila kada.
U toj godini bilo je svega, ljubavi, voljenja, raskida, neviđanja, pa opet ljubavi svemirske, pa raskida i sve u krug… Kako samo godina, kad ovo što se njoj desilo za tih 365 dana, neko ne doživi u životu?! I sada ne pričaju, i ne veruje da on uopšte i zna koji je to dan, ali nije ni bitno. Uvek se nasmeje kada joj padne na pamet. Zasija taj osmeh, ali ona to krije. Spusti glavu, želi to i od sebe da sakrije. Neće da prizna, voli ga, a ne bi trebalo…
Glupo je, nemaju budućnost.
Sve između njih je puno prepreka, tako da.. Bolje je bez njega, dovoljno je komplikovana i sama, još joj on fali… Bolje je bez njega! Lako je slagati druge, a šta ćemo sa sobom? Kada se zavesa spusti i svetla ugase, kada ostanemo sami sa sobom? A pa ništa, ujutru će ona na taj datum, kosu u visoki rep, noge na štikle, sjaj na usta i u grad. Sa osmehom naravno… i onako niko neće znati koji je datum.
Prva godina…
