Gledao je stalno u jedan prozor iz svoje kancelarije. Privlačio ga je. Videlo se da tu odavno niko ne živi. Sve je bilo prljavo i roletne su visile. Ali on je malo po malo u toku radnog vremena bacao pogled ka tom stanu. Golubovi su se tu odomaćili i pravili jos veći nered.
Prašina je bila toliko dugo tu, da je postala kao cement. Stalno je uočavao nove šare i oblike iscrtane po njoj na oknu. Iz daleka je, naprezajući se, pokušavao da vidi da li mu nataložena prljavština liči na vuka ili zeca koji beži. Kasnije bi uočavao da je tu neku figuru izgubio. Da li je došao nov sloj prašine, ili je neki nesmotreni golub to poremetio, nije znao da objasni.
Razmišljao je često o vlasnicima tog stana. Ko su bili, gde li su, šta se sa njima desilo? Pravio je priče dok bi u toku pauze pio kafu. Nekada bi stan u njegovoj glavi pripadao staroj ruskoj grofici, koja nije imala naslednike. A nekada serijskom ubici koji je sve pobio. Zabavljao se tako on sa tim stanom skoro dve godine.
A onda jednoga dana dođoše majstori.
Prvo što su uradili skinuli su musavi prozor i štok. Golubova još neko vreme nisu mogli da se otresu. Sada je već mogao da vidi i unutrašnjost stana. Krečili su majstori, a narodnjaci su treštali sa radija. Prilazio je sve bliže svom prozoru i naginjao se da vidi kako izgleda to što mu godinama privlači pažnju.
Sobu su okrečili u nešto pastelno, toliko je mogao da vidi. Postavili su nov pvc prozor i roletnu, a stigla je i žardinjera za cveće od kovanog gvožđa. Kolege su već počele da ga zezaju, kako je opsednut. Zamislio se i sam. “Moguće, prokleti prozor, šta mi je?” čvrsto je odlučio da više neće gledati ka njemu, niti praviti priče u svojoj glavi o tom stanu.
“Ponašaš se kao klinac!” prekorio je sebe. Dolazio je na posao i trudio se da što manje gleda u prozor. Nadao se da će ga proći to samo od sebe. Ponekad bi bacio pogled.
Majstora nema već duže vreme. Jednog popodneva je krajem oka nehotično primetio cveće, ali je brzo sklonio pogled i nastavio da kuca izveštaj. Dani su prolazili i prozor mu je sve manje bio u glavi. Dešavalo mu se i po nekoliko dana da ga se i ne seti. A onda jednoga jutra uzeo je svoju šolju kafe i stao onako zamišljen ispred svog otvorenog prozora, jer imao je važan satanak uskoro i hteo je malo vazduha.
Pogled mu sam ode ka onom drugom prozoru.
Bio je širom otvoren, cveće radosnih boja, a na njemu je stajala prelepa devojka. Držala je šolju sa kafom, otpijala po gutljaj i posmatrala. Zbunio se, imao je čudan osećaj, prvi put vidi tu nekoga. Primetila ga je i nasmejala mu se. Podigla je šolju malo u vis u znak pozdrava. Smeo se skroz, ali otpozdravio, pokušao je i da se nasmeši. Bio je zatečen nepoznatom gošćom na “njegovom” prozoru.
Sreća pa je bila dovoljno daleko da ne vidi kako se zacrveneo u obrazima.
