Došla je iz BG-a prašnjavim seoskim putem. Prošlo je par godina od kako nije ušla u staru kuću. Uvek je boravila kod strica u novoj. Od kako je baba umrla retko je ulazila u prizemnu kućicu. Ovaj put je čvrsto odlučila, ide tamo i dva meseca ima da je renovira.
Podigla je jbn kredit od milion dinara. Misli da će biti dovoljno.
Treba svašta nešto uraditi, čak i kupatilo dozidati, a i bunar očistiti. Kako će plaćati rate sa svojom bednom platom? Ma koga briga, odavno želi da renovira to mesto. Mesto njenih uspomena, da ponovo oseti vatru u starom šporetu i miris kuvanog mleka. Metalna vrata su škripala, ali vazduh unutar kuće je čisto mirisao.
Stric i brat pristigoše.
“Hej mala stigla si… i dalje želiš da radimo to? Mi ćemo ti sve pomoći, a ima još ljudi, skupiće se. Valjali smo i mi njima”- reče strikan.
Hmm, staro srpsko uzajamno pomaganje – pomisli – uvek su se držali ljudi iz sela.
“Želim, a i ćale će ovih dana. Biće to prava radna akcija”, nasmeja se Lana.
“More i moje male će iz NS-a sa fakulteta da dođu, podviknuo sam im”, reče odsečno brat, dok je brisao znoj sa čela.
“Ima dosta posla”, promrmlja stric.
Ima, a ima zašta da zapnemo, pomisli Lana. Dugujem to njima, precima.
Mobilni nije imao domet u malom planinskom selu. Želela je da javi svima da počinje nešto što je odavno zamišljala. Ćale stiže sa materijalom, i biće to divno leto. Rasklonila je malo po staroj kući i iz kredenca izvadila ćilime. Mirisali su još na naftalin i dunje. Umorna je od puta, snajka joj je donela šerpicu sa mlekom.
Založila je vatru u smederevcu i zadremala na starom kauču, umotana sa ručno tkanim ćilimom njene pokojne strine. Mleko je malo i pokipelo, pa to Lanu prenu iz dremeža. Osetila je opet onaj miris i znala je da dolazi taj dan kada će ponovo kuća dobiti život. Posle dugo vremena zaspala je čvrstim snom na ognjištu svojih predaka.
Bezbrižna.
