Ležala je na toploj zemlji i gledala u nebo. Noć je lepa, puna zvezda. Mesec je jako sijao iznad stare kuće u selu. Nije joj se spavalo, duboka je noć. Odmor na selu joj prija.
Počela je nesvesno da broji zvezde, a onda se setila onog sujeverja od kada je bila mala, ne valja brojati zvezde. Preletela je pogledom po sjajnom nebu. Učinilo joj je se da joj je jedna namignula. Upitala je se šta li on sada radi? Bio je stotinama kilometara daleko od nje.
Nije ga videla neko vreme. Kroz telo joj je prošla jeza, nedostajao joj je. Želela je da ga zagrli, tako bi volela da oseti svoje telo uz njegovo. Razmišlja da li on sada spava ili možda i on gleda u nebo. Teši je pomisao da su pod istim svodom, i da možda su se zagledali u istu zvezdu. Sigurna je, da je sada tu pored nje, izabrao bi baš istu da gledaju. Uvek su slično razmišljali, poklapali se, često su jedno drugom dopunjavali rečenice. Volela je da mu se uvali u krilo da je on mazi i da posmatraju nebo.
Noćas je ona to sama radila. Sećala se njegovog mirisa, polako joj je nestajao iz uma. Vraćala je u glavi njegov lik, volela je kako se smeje. Kada su skupa, umeli su da se nastavljaju i raspravljaju oko sitnica. Voleo je da je zadirkuje i izaziva. Osetila je u momentu koliko joj nedostaje. Bolelo ju je telo za njim. Želela je da može samo na trenutak da ga vidi, dodirne. Da ga još jednom pogleda u oči. Nedostajao joj je. Htela bi da i on noćas gleda u nebo, pod njim su bar bili prividno blizu. Radovala se pri pomisli da gledaju iste zvezde. Da im se pogledi sreću na nekoj od njih, zamišljala je da tako ti kilometri razdvojenosti nestaju i da im se oči sudaraju na onoj najsjajnijoj zvezdici. Želela je da je on tu, blizu nje, da se ušuška u njegov zagrljaj.
Namignula je nebu u ovoj letnjoj noći, nadala se da će on to nekako osetiti…
