Ljubomora, čudno osećanje. Kakva je to vatra u stomaku što nas tera da radimo neke stvari koje možda nikada i ne bi? Šta to gori u nama i budi požar u ljudima? Kako nastaje ta vatra? Da li je sami pravimo ili ona tu čuči i čeka neku iskricu da počne da tinja. U početku ume da bude tiha, ali vrlo brzo postane nekontrolisani požar. Koji prolazi našim krvotokom i ide pravo u glavu.
Ljubomora nam izlazi na oči, one ne umeju da je sakriju. Sevaju oči kao da gromovi pucaju u njima, kao da je sami Sveti Ilija sišao u naše očne duplje i vozi svoje kočije punom brzinom. Srce jako lupa, jer i na njega utiče taj plamen, pa se oglašava da je i ono tu. Mozak se tada suzi i ne reaguje, tu se on ništa ne pita. Kada, čak i retko, se uključi, slab je njegov učinak. Ljubomora se provlači po celom našem telu, a ruke se trude da budu mirne, ali koči ih to osećanje, noge klecaju. Izdaju noge i kada su lakše stvari u pitanju a ne takva vatra. Jer ona se samo pojavi iz stomaka, širi se gore ka grudima i hvata ih zajedno sa srcem, jezikom, očima, mozgom. Istovremeno kreće se i ka donjem delu tela, ka nogama koje se trude da ne izdaju.
Čudna je ta ljubomora, obuzme i neće da te pusti. Vatra kasnije počinje da jenjava, a mozak postepeno da se uključuje. Ako imamo sreće ne traje dugo taj plamen, razum ga utiša. Ali nekada ne vredi, koliko god se napinjali, vatra iz stomaka postaje jača. I gorimo onda svom silom, nažalost i sagorimo. Jer opšte je poznato da posle velikih požara ništa ne ostane, samo zgarište. Čuvajte se vatre iz stomaka, tera vas da budete nešto drugo…
Dobra je iskra, ona ti daje osećaj da si živ, ali mora dobro da se pazi…
